Salomos Høisang 2
1 «Ein engblom frå Saron er eg, ei lilja frå dalom.»
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 «Ja, som ei lilja i klunger-holt millom møyar min hugnad er.»
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 «Liksom ein apall, i skogen stend er venen min millom sveinar. Eg sitje so ljuvt i skuggen hans, og søt er frukti i munn.
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 Inn i vinhuset hev han meg ført, og hans merke yver meg det er kjærleik.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Å, styrk meg med druvekakor, med eple meg kveik! For eg er sjuk av kjærleik.
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 Hans vinstre hand er under mitt hovud, med den høgre femner han meg.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 Eg hjarteleg bed dykk, Jerusalems døtter, ved gasellor og hindar i skog, at ikkje de vekkje eller eggje kjærleik, fyrr sjølv han so vil!»
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 «Høyr! Min ven! Sjå der, han kjem! Yver fjelli, sjå, han sprett, yver haugarne han renn.
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 Min ven ei gasella er lik eller som ungan hjort. Sjå der! No han stend attum vår vegg. Gjenom glyttom ser han inn.
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 Han tek til min ven å tala til meg: «Du, min hugnad, statt upp, du, mi fagre, kom ut!
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 For sjå, no er vinteren slutt, regnet hev kvorve burt.
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 Du ser blomarne sprett utpå voll. D’er det bilet dei vintrei skjer, og turtelduva ho syng i vårt land.
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 Fiketreet skyt frukt, vintrei stend alt i blom med angande dåm, du, min hugnad, statt upp, du, mi fagre, kom!
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 Du, mi duva, i bergeskard, som i fjellveggen sit, lat ditt andlit meg sjå, lat meg høyra ditt mål, for ditt mål er so ljuvt, og ditt andlit so vænt.»
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 «Fare av og revarne slå, dei revarne små, som i hagom mun gå, for hagarne no, dei tek til å gro.»
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 Min ven er min, og eg er hans, han som gjæter millom liljor.»
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 «Skrid du, min ven, til dagen vert sval, og skuggarne flyr, ei gasella lik eller ungan hjort uppi skardefjellom.»
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
