Salmenes 139
1 Til songmeisteren; av David; ein salme. Herre, du ransakar meg og kjenner meg.
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 Um eg sit eller stend upp, so veit du det, du skynar min tanke langan veg.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 Mi gonga og lega røyner du ut, og alle mine vegar kjenner du grant.
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 For det er inkje ord på mi tunga - sjå, Herre, du kjenner det alt til fullnads.
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Bak og framme held du ikring meg, og du legg di hand på meg.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 Slik kunnskap er meg for underleg, han er for høg, eg kann ikkje greida honom.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Kvar skal eg fara frå din ande, og kvar skal eg fly ifrå ditt andlit?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
8 For eg upp til himmelen, so er du der, og reidde eg seng i helheimen, sjå, der er du og. (Sheol h7585)
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 Tek eg vengjerne til morgonroden, slo eg meg ned ved ytste havet,
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 di hand vilde leida meg ogso der, og di høgre hand vilde halda meg fast.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 Og sagde eg: «Myrker løyne meg, og ljoset verte natt ikringum meg, »
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 so vilde ikkje heller myrkret gjera noko myrkt for deg, og natti vilde vera ljos som dagen, myrkret vilde vera som ljoset.
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 For du hev skapt mine nyro, du hev verka meg i morsliv.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 Eg takkar deg, av di eg er laga på øgjeleg underfull vis; underfulle er dine verk, og mi sjæl veit det so vel.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 Mine bein var ikkje dulde for deg då eg vart laga i løynd, då eg med kunst vart verka djupt i jordi.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 Då eg var eit foster, såg dine augo meg, og i di bok vart dei alle uppskrivne, dei dagar som vart fastsette, då ikkje ein av deim var komen.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 Og kor dyre dine tankar er for meg, du Gud, kor store summarne er av deim!
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 Vil eg telja deim, so er dei fleire enn sand; eg vaknar, og endå er eg hjå deg.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 Gud, gjev du vilde drepa den ugudlege! og de, blodfuse menner, vik burt frå meg -
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 dei som nemner deg med fulskap, brukar ditt namn til lygn - dine fiendar!
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Skulde eg ikkje, Herre, hata deim som hatar deg, og styggjast ved deim som stend deg imot?
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 Med det sterkaste hatet hatar eg deim, fiendar er dei for meg.
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Ransaka meg, Gud, og kjenn mitt hjarta! Prøv meg og kjenn mine tankar!
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 Og sjå um eg er på veg til pinsla, og leid meg på æveleg veg!
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
