Klagesangene 5
1 Kom i hug, Herre, kor det er med oss! Skoda etter og sjå, kor me er svivyrde!
Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.
2 Vår arv er komen åt framande, våre hus åt utlendske menner.
Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.
3 Farlause er me vortne, hev ikkje far. Møderne våre er som enkjor.
Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.
4 Me lyt kjøpa det vatnet me drikk, vår ved lyt me betala.
Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.
5 Våre forfylgjarar hev me på halsen; me er trøytte, fær ikkje kvild.
На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.
6 Til Egyptarland rette me hand, til Assyria, vilde mettast med brød.
Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.
7 Våre feder synda, dei er burte, me lyt bera deira misgjerningar.
Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.
8 Trælar er våre herrar, og ingen riv oss ut or deira hand.
Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.
9 Me søkjer vårt brød med livsens fåre for sverdet i øydemark.
Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.
10 Vår hud er glodheit som omnen, for svolten som gneg og brenn.
Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.
11 Kvende hev i Sion dei skjemt, møyar i byarne i Juda.
Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.
12 Hovdingar hengde dei med si hand, gamle viste dei ikkje vyrdnad.
Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.
13 Ungmenne laut bera kverni, og gutar seig ned med vedbyrdi på.
Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.
14 Dei gamle sit ikkje lenger i porten, dei unge ikkje meir med sitt strengespel.
Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.
15 Det er slutt med vår hjartans gleda, vår dans er umsnudd til sorg.
Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.
16 Kransen er fallen av vårt hovud; usæle me, at me hev synda!
Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!
17 Difor er hjarta vårt sjukt, di so er augo våre dimme -
Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,
18 for Sions fjell som ligg audt, der renner no revar ikring.
Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.
19 Du, Herre, sit æveleg konge, frå ætt til ætt stend din kongsstol.
Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.
20 Kvi vil du oss æveleg gløyma, ganga frå oss dagarne lange?
Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?
21 Vend oss, Herre, til deg, so kjem me; nya upp att våre dagar frå gamalt!
Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.
22 For du kann vel ikkje reint ha støytt oss burt, vera so ovleg harm på oss.
Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?
