Jobs 9
1 Då tok Job til ords og sagde:
А Јов одговори и рече:
2 «Eg veit for visst at det er so; kva rett fær mannen imot Gud?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 Um han med honom vilde trætta, han kann’kje svara eitt til tusund.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 Vis som han er og sterk i velde - kven kann vel strafflaust tråssa honom,
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 som fjelli flyt, dei veit’kje av det, og velter deim upp i harm,
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 som ruggar jordi frå sin plass, so pilarne hennar skjelv,
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 som soli byd so ho ei skin, og set eit segl for stjernorne,
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 som eine spanar himmeln ut og fram på havsens toppar skrid,
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 hev skapt Karlsvogni og Orion, Sjustjerna og Sørkamri med?
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Som storverk gjer, me ei kann fata, og underverk forutan tal?
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Han framum gjeng, eg ser han ikkje; um burt han glid, eg går han ikkje.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Når han tek fat, kven stoggar honom? Kven honom spør: «Kva gjer du der?»
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 Gud stoggar ikkje vreiden sin; for han seg bøygde Rahabs-fylgjet.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 Kor kann vel eg då svara han? Kor skal for han eg ordi leggja?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Um eg hev rett, eg kann’kje svara, men lyt min domar be um nåde.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 Og um han svara når eg ropa, eg trudde ei mi røyst han høyrde.
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 Han som i stormver reiv meg burt og auka grunnlaust såri mine,
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 han let meg ikkje anda fritt, men metta meg med beiske ting.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 Når magt det gjeld, då er han der; men gjeld det rett: kven stemnar honom?
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Um eg hev rett, min munn meg dømer; er skuldlaus, han meg domfeller.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Skuldlaus eg er! eg skyner ei meg sjølv, vanvyrder livet mitt.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 Det er det same, no eg segjer: Han tyner skuldig og uskuldig.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 Når svipa brått gjev ulivssår, med lått han ser den gode lida.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 Han jordi gav i nidings hand; på domarar han syni kverver. Er det’kje han, kven er det då?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Mitt liv fer snøggare enn lauparen, dei kverv, men lukka såg det aldri;
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 Det glid som båtar utav sev, lik ørn som ned på fengdi slær.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 Når eg mi plåga gløyma vil og jamna panna mi og smila,
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 då gruvar eg for pina mi; eg veit du ei frikjenner meg.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 For når eg lyt straffskuldig vera, kvifor skal eg då fåfengt stræva?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 Um eg i snø meg vilde tvætta og reinsa henderne med lut.
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Du ned i grefti straks meg dukka, so mine klæde ved meg stygdest.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 Han ikkje er ein mann som eg, kann ei med meg til retten gå;
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 d’er ingen skilsmann millom oss som handi si kann på oss leggja.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Når berre han tok riset frå meg og ikkje skræmde meg med rædsla,
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 eg skulde tala utan otte; sjølv dømer eg meg annarleis.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
