Jobs 36
1 Og Elihu heldt fram og sagde:
Још говори Елијуј и рече:
2 «Vent litt og lat meg tala til deg! For endå hev eg ord for Gud;
Потрпи ме мало, и показаћу ти, јер још има шта бих говорио за Бога.
3 eg hentar kunnskap langan leid, skal hjelpa skaparen til rett.
Почећу издалека беседу своју, и показаћу да је Творац мој праведан.
4 For visst, mitt ord skal ikkje ljuga; framfor deg stend ein full-lærd mann.
Доиста, неће бити лажне речи моје, код тебе је који право мисли.
5 Sjå, Gud er sterk, men vander ingen, han som er veldug i forstandskraft.
Гле, Бог је силан, али никога не одбацује, силан је снагом срчаном.
6 Han let’kje gudlaus mann få liva; men armingarne gjev han rett.
Не да живети безбожнику, а невољницима чини правду.
7 Han snur’kje augo frå rettvise; hjå kongar på sin konungsstol han let deim ævleg sitja høgt.
Не одвраћа од праведника очију својих, него још с царевима на престо посађује их на век, те се узвишују.
8 Um dei i lekkjor bundne vart og i ulukkesnaror fanga,
Ако ли су оковани у пута и свезани ужима невољничким,
9 so synar han deim deira ferd og brot - at dei ovmoda seg -
Тада им напомиње дела њихова и безакоња њихова како су силна.
10 til refsing opnar øyro deira og byd deim venda um frå syndi.
И отвара Му ухо да би се поправили, и говори им да се врате од безакоња.
11 Um dei då høyrer vil og lyda, so liver dei sitt liv i lukka og sine år i herlegdom;
Ако послушају и стану им служити, довршују дане своје у добру и године своје у радости.
12 um ikkje, fær dei styng av spjotet, og i sin dårskap andast dei.
Ако ли не послушају, гину од мача и умиру с безумља.
13 Men vreiden trivst i vonde hjarto; dei bed’kje, um dei bundne vert;
А који су лицемерног срца, навлаче гнев и не вичу кад их повеже;
14 i ungdomstidi skal dei døy, forgangast som utukt-sveinar.
Умире у младости душа њихова и живот њихов међу курвама.
15 Han frelser arming ved hans naud, opnar hans øyro gjenom trengsla.
Избавља невољника из невоље његове и отвара му ухо у муци.
16 Deg og han lokkar ut or trengsla, fritt fær du det og ikkje trongt, ditt bord er fullt av feite retter.
Тако би и тебе извео из тескобе на пространо место, где ништа не досађује, и мирни сто твој био би пун претилине.
17 Men fær du straff som syndug mann, i fall hans domsord held deg fast.
Али си заслужио суд безбожнички; и суд и правда снађе те.
18 Lat ikkje tukti avla vreide, den tunge bot deg leida vilt!
Доиста, гнев је на теби; гледај да те не одбаци у карању, те те велики откуп неће избавити.
19 Kann klaga hjelpa deg or naud, kor mykje enn du stræva vil?
Хоће ли гледати на твоје богатство? Неће ни на злато ни на какву силу блага твог.
20 Du må’kje lengta etter natti då folk vert rykte frå sin stad!
Не уздиши за ноћу у коју народи одлазе на своје место.
21 Gjev agt, so ei til synd du vender, for det du heller vil enn lida.
Чувај се да не погледаш на таштину и волиш на њу него невољу.
22 Sjå, Gud er upphøgd i sitt velde; kven er ein lærar slik som han?
Гле, Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као Он?
23 Kven hev vel vegen lagt for honom? Kven sagde vel: «Du hev urett gjort?»
Ко Му је одредио пут Његов? Или ко ће Му рећи: Чиниш неправо?
24 Hugs på å prisa høgt hans verk, som menneski hev sunge um!
Опомињи се да величаш дела Његова, која гледају људи.
25 Kvart menneskje med lyst det ser, mann-ætti ser det langan leid.
Сви људи виде их, сваки их гледа из далека.
26 Upphøgd, uskynande er Gud, hans liveår kann ingen telja,
Гле, Бог је велик, и не можемо Га познати, број година Његових не може се докучити.
27 for han dreg vatsdroparne, so det vert regn av skodde-eim.
Јер Он стеже капље водене, које лију дажд из облака Његових;
28 Og ifrå skyerne det fløymer og dryp ned yver mange folk.
Кад теку облаци, капљу на мноштво људско.
29 Kven skynar vel skyhoparne og torebraket frå hans hytta?
И ко би разумео простор облацима и грмљаву у шатору његовом?
30 Han breider ljoset sitt ikring seg og let det hylja havsens røter.
Како простире над њим светлост своју, и дубине морске покрива?
31 Soleis han dømer folkeslag og skiftar brød i ovmengd ut.
Тиме суди народима, даје хране изобила.
32 Han sveiper henderne i ljos og sender det mot fienden.
Рукама заклања светлост, и наређује кога да срете,
33 Hans tora meldar um hans koma, ja, feet varslar når han kjem.
Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском.
