Jobs 10
1 Mi sjæl er leid av livet mitt, eg gjev mi klaga lause taumar, vil tala i min såre hugverk.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 Til Gud eg segjer: «Døm meg ikkje; seg kvifor du imot meg strider!
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Finn du det godt å gjera vald, og øyda upp ditt eige verk, men lysa yver gudlaust råd?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Er auga ditt av kjøt og blod? Ser du som menneskje plar sjå?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Er dine dagar mennesk-dagar? Er dine år lik mannsens år?
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 Med di mitt brot du leitar upp, og granskar etter syndi mi,
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 endå du veit eg er uskuldig, og ingen bergar or di hand.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Di hand hev skapt og dana meg fullt ut, og no vil du meg tyna?
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Hugs på, du forma meg som leir; no gjer du atter meg til mold!
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Som mjølk du let meg renna ut og let meg stivna liksom ost;
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Du klædde meg med hud og kjøt, fleitta bein og senar saman.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Du gav meg både liv og miskunn, og verna um mitt andedrag.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 Men dette du i hjarta gøymde, eg veit det var i din tanke;
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 Du vakta på meg um eg synda; du gav meg ikkje til mitt brot;
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 um eg var skuldig, usæl eg! Um skuldfri, tord’ eg ei meg briska, av skjemsla mett, med naud for augom;
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 For då du jaga meg som løva og let meg atter under sjå,
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 du førde nye vitne mot meg og harmast endå meir på meg og sende mot meg her på her.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Kvi drog du meg or morsliv fram? Kvi fekk eg ikkje usedd døy,
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 lik ein som aldri til hev vore, og vart i grav frå morsliv lagt?
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Er ikkje mine dagar få? Haldt upp! Slepp meg, so eg litt glad kann verta,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 fyrr eg gjeng burt, og kjem’kje att, til myrkre land med daudeskugge,
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 eit land so myrkt som svarte natti, med daudeskugge og vanskipnad, der dagsljoset er som myrke natt!»»
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
