Esaias 63

1 Kven er dette som kjem frå Edom, frå Bosra i raude klæde, so brikjen i bunaden sin, so staut i si store kraft? «Det er eg, eg som talar rettferd, som er megtig til å frelsa.»

Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама? Красно одевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вредан сам спасти.

2 Kvifor er bunaden din so raud, og klædi som trødde du vinpersa?

Зашто Ти је црвено одело и хаљине Ти као у оног који гази у каци?

3 «Eg trødde persa åleine, og ingen av folki var med meg. So trødde eg på deim i vreide og trakka deim sund i min harm. Då skvatt deira blod på klædi mine, og eg sulka heile min klædnad.

Газих сам у каци, и нико између народа не беше са мном; али их изгазих у гневу свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одело своје.

4 For ein hemnedag var i min hug, og mitt utløysingsår var kome.

Јер је дан од освете у срцу мом, и дође година да се моји искупе.

5 Eg såg meg um, det var ingen som hjelpte, og eg undrast på at ingen meg studde, då hjelpte meg min arm, og min harm var meg til studnad,

Погледах, а никога не беше да помогне, и зачудих се што никога не беше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подупре ме.

6 og eg trakka ned folkeslag i min vreide og gjorde deim drukne i min harm, deira blod let eg renna på jordi.»

И изгазих народе у гневу свом, и опојих их јарошћу својом, и пролих на земљу крв њихову.

7 Herrens miskunn vil eg prisa, Herrens storverk, etter alt det Herren hev gjort oss og hans store godleik mot Israels hus, som han viste deim i si miskunn og sin store nåde.

Помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио дому Израиљевом по милости својој и по великој доброти својој.

8 Han sagde: «Dei er mitt folk, trufaste borni.» Og han vart deira frelsar.

Јер рече: Доиста су мој народ, синови, који неће изневерити. И би им Спаситељ.

9 I all deira trengsla var ingi trengsla, hans åsyns engel frelste deim; i sin kjærleik og si milda han løyste deim ut, han tok deim upp, og han bar deim alle fordoms dagar.

У свакој тузи њиховој Он беше тужан, и анђео, који је пред Њим, спасе их. Љубави своје ради и милости своје ради Он их избави, и подиже их и носи их све време.

10 Men dei var stride og harma hans heilage ande, då gjordest han um til fiend’, sjølv stridde han mot deim.

Али се одметаше и жалостише Свети Дух Његов; зато им поста непријатељ, и ратова на њих.

11 Då fordoms dagar då tenkte hans folk på Moses: Kvar er han som deim førde or havet med sin buskaps hyrding? Kvar er han som gav deim i barmen sin heilage ande,

Али се опомену старих времена, Мојсија, народа свог: где је Онај који их изведе из мора с пастиром стада свог? Где је Онај што метну усред њих Свети Дух свој?

12 som let fara ved Mose sida sin herlege arm, som kløyvde vatnet framfor deim, so han skapte seg eit æveleg namn,

Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? Који раздвоји воду пред њима, да стече себи вечно име?

13 han som førde deim gjenom djupet som ein hest yver heidi, so ikkje dei snåva?

Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?

14 Liksom buskapen gjeng ned i dalen, førde Herrens ande deim til ro; ja, so hev du ført ditt folk og skapt deg eit herleg namn.

Дух Господњи води их тихо, као кад стока силази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.

15 Skoda ned frå himmelen, sjå, frå din heilage, herlege bustad! Kvar er din brennhug, di kraft? Di rørsla i barmen, di miskunn held seg att imot meg.

Погледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, где је ревност Твоја и сила Твоја, мноштво милосрђа Твог и милости Твоје? Еда ли ће се мени устегнути?

16 For du er vår fader, for Abraham veit ikkje um oss, og Israel kjenner oss ikkje. Men du, Herre, er vår fader, «Vår utløysar» du heiter frå gamalt.

Ти си заиста Отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; Ти си, Господе, Отац наш, име Ти је, откако је века, Избавитељ наш.

17 Kvi let du oss vildra, Herre, frå dine vegar? Kvi gjer du vårt hjarta hardt, so me ikkje ottast deg? Vend att for dine tenarar skuld, for ætterne i din arvlut!

Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путева Твојих? Да нам отврдне срце да Те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена наследства свог.

18 Eit lite bil hev ditt heilage folk havt si eiga, so trakka våre uvener ned din heilagdom.

Замало наследи народ светости Твоје; непријатељи наши погазише светињу Твоју.

19 Det hev vorte med oss som du aldri hadde rådt yver oss, som ditt namn hadde ei vore nemnt yver oss.

Постасмо као они којима ниси никада владао нити је призивано име Твоје над њима.