2 Samuel 22
1 David kvad dette kvædet åt Herren då Herren hadde frelst honom frå alle uvenerne sine, og frå Saul:
И изговори Давид Господу речи ове песме, кад га избави Господ из руку свих непријатеља његових и из руке Саулове;
2 «Herren er mitt berg og mi festning og min frelsar.
И рече: Господ је моја Стена и Град мој и Избавитељ мој.
3 Gud er mitt berg som eg flyr til! Min skjold og mitt frelseshorn Mi høge borg! mi livd! Frelsaren min som friar meg ifrå vald!
Бог је Стена моја, у Њега ћу се уздати, Штит мој и Рог спасења мог, Заклон мој и Уточиште моје, Спаситељ мој, који ме избавља од силе.
4 Eg kallar på Herren, den høglova: Frå fiendarne mine frelsar han meg.
Призивам Господа, кога ваља хвалити, и опраштам се непријатеља својих.
5 Daudens brot og brand kringsette meg. Straumar av vondskap skræmde meg.
Јер обузеше ме смртни болови, потоци неваљалих људи уплашише ме.
Болови гробни опколише ме, стегоше ме замке смртне. (Sheol h7585)
7 Men Herren kalla eg på i mi trengsla, eg ropa til min Gud. Han høyrde frå templet sitt røysti mi, mitt rop rakk fram til øyro hans.
У тескоби својој призвах Господа, и к Богу свом повиках, Он чу из двора свог глас мој, и вика моја дође му до ушију.
8 Jordi skok seg og skalv, himmelens grunnvollar dirra, Dei skok seg, for harmen hans loga upp:
Затресе се и поколеба се земља, темељи небесима задрмаше се и померише се, јер се Он разгневи.
9 Røyk steig upp frå nasen hans, eld frå munnen hans åt ikring seg, gloande kol loga frå honom.
Подиже се дим из ноздрва Његових и из уста Његових огањ који прождире, живо угљевље одскакаше од Њега.
10 Han lægde himmelen og steig ned, med kolmyrker under føterne sine.
Сави небеса и сиђе; а мрак беше под ногама Његовим.
11 Han for fram på kerub og flaug og sveiv på vengjerne åt vinden.
И седе на херувима и полете, и показа се на крилима ветреним.
12 Myrkret gjorde han til åklæde kring seg, tjeldet hans var myrke vatn, tjukke skyer.
Од мрака начини око себе шатор, од мрачних вода, облака ваздушних.
13 Frå glansen fyre andlitet hans brann gloande kol.
Од севања пред Њим гораше живо угљевље.
14 Herren tora i himmelen, den Høgste let høyra si røyst:
Загрме с небеса Господ, и Вишњи пусти глас свој.
15 Pilerne sine skaut han og spreidde deim, eldingar sende han og fortulla deim.
Пусти стреле своје, и разметну их; муње, и разасу их.
16 Djupålarne i havet kom upp i dagen, grunnvollarne i jordi vart berrsynte ved Herrens trugsmål, ved andepusten frå hans nase.
Показаше се дубине морске, и открише се темељи васиљеној од претње Господње, од дихања духа из ноздрва Његових.
17 Han rette ut handi frå høgdi og greip meg, han drog meg upp or store vatn.
Тада пружи с висине руку и ухвати ме, извуче ме из воде велике.
18 Han frelste meg frå min megtige fiende, frå uvenern’ mine, dei var meg for sterke.
Избави ме од непријатеља мог силног и од мојих ненавидника, кад беху јачи од мене.
19 Dei for imot meg på motgangsdagen; men Herren vart studnaden min.
Устадоше на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора.
20 Han førde meg ut i vidt rom. Han frelste meg, for han hadde hugnad i meg.
И изведе ме на пространо место, избави ме, јер сам му мио.
21 Herren gjorde med meg etter rettferdi mi, han lønte meg etter reinleiken i henderne mine.
Даде ми Господ по правди мојој, по чистоти руку мојих дарива ме.
22 For eg tok vare på Herrens vegar, fall ikkje i vondskap frå min Gud.
Јер се држах путева Господњих, и не одметнух се Бога свог.
23 Nei, alle hans rettar hadde eg for auga, bodordi hans veik eg ikkje ifrå.
Него су сви закони Његови преда мном, и заповести Његове не уклањам од себе.
24 So var eg ulastande for honom og tok meg i vare for mi synd.
И бих му веран, и чувах се од безакоња свог.
25 Og Herren lønte meg etter mi rettferd, etter reinleiken min for hans augo.
Даде ми Господ по правди мојој, по чистоти мојој пред очима Његовим.
26 Mot den godlyndte syner du deg godlyndt, mot ulastande kjempa ulastande.
Са светима поступаш свето, с човеком верним верно;
27 Mot den reine syner du deg rein, mot den rangsnudde syner du deg rang.
С чистим чисто поступаш, а с неваљалим насупрот њему.
28 For du frelsar arme folk, men augo dine er mot dei ovmodige til å tvinga deim ned.
Јер помажеш народу невољном, а на поносите спушташ очи своје и понижаваш их.
29 For du er mi lampa, Herre, og Herren gjer myrkret mitt bjart.
Ти си видело моје, Господе, и Господ просветљује таму моју.
30 Ved deg eg renner mot herflokkar, ved min Gud stormar eg murar.
С Тобом разбијам војску, с Богом својим скачем преко зида.
31 Gud, ulastande er hans veg; Herrens ord er skirt, han er ein skjold for alle deim som flyr til honom.
Пут је Божји веран, реч Господња чиста. Он је штит свима који се уздају у Њ.
32 For kven er Gud forutan Herren? Kven er eit berg utan vår Gud?
Јер ко је Бог осим Господа? И ко је стена осим Бога нашег?
33 Gud, han som gyrder meg med kraft, og leider den ulastande på hans veg,
Бог је крепост моја и сила моја, и чини да ми је пут без мане.
34 som gjev meg føter liksom hindarne, og set meg upp på høgderne mine,
Даје ми ноге као у јелена, и на висине моје ставља ме.
35 som lærer henderne mine upp til strid, so armarne spenner koparbogen.
Учи руке моје боју, те ломе лук бронзани мишице моје.
36 Du gav meg frelsa di til skjold, og småminkingi di ho gjorde meg stor.
Ти ми дајеш штит спасења свог, и милост твоја чини ме велика.
37 Du gjorde rom for stigi mine, og oklo mine vagga ikkje.
Шириш кораке моје пода мном, те се не омичу глежњи моји.
38 Eg forfylgde fiendarne mine og tynte deim. Eg vende ikkje um fyrr eg fekk gjort ende på deim.
Терам непријатеље своје, и потирем их, и не враћам се докле их не истребим.
39 Eg gjorde ende på deim og slo deim i knas, so dei vann ikkje reisa seg. Dei fall under føterne mine.
И истребљујем их, и обарам их да не могу устати, него падају под ноге моје.
40 Du gyrde meg med kraft til striden. Du bøygde motmennern’ mine under meg.
Јер ме Ти опасујеш снагом за бој: који устану на ме, обараш их пода ме.
41 Fiendarne mine let du snu ryggen til meg, deim som hatar meg, rudde eg ut.
Непријатеља мојих плећи Ти ми обраћаш, и потирем ненавиднике своје.
42 Dei såg seg um - men ingen frelste - til Herren, men han svara deim ikkje.
Обзиру се, али нема помагача: вичу ка Господу, али их не слуша.
43 Eg smuldra deim som dust på jordi; som søyla på gator krasa eg deim; eg trakka deim ned.
Сатирем их као прах земаљски, као блато по улицама газим их и размећем.
44 Du frelste meg ut or mitt folks ufred, til hovud for heidningar vara du meg; folk som eg ikkje kjende, tente meg.
Ти ме избављаш од буне народа мог, чуваш ме да сам глава народима; народ ког не познавах служи ми.
45 Ukjende folk smeikte for meg, ved gjetordet um meg lydde dei meg.
Туђини ласкају ми, чујући покоравају ми се.
46 Ja, framandfolk visna av, gjekk skjelvande ut or borgerne sine.
Туђини бледе, дрхћу у градовима својим.
47 Herren liver! lova vere han, mitt berg! Ja, upphøgd vere Gud, mitt frelse-berg,
Жив је Господ, и да је благословена Стена моја. Да се узвиси Бог, Стена спасења мог.
48 Gud som gjev meg hemn, legg folkeslag under meg
Бог, који ми даје освету, и покорава ми народе,
49 og fører meg ut frå fiendarne mine! Ja - du som lyfter meg høgt yver motmennern’ mine og bergar meg undan frå valdsmanns hand!
Који ме изводи из непријатеља мојих, и подиже ме над оне који устају на ме, и од човека жестоког избавља ме.
50 Difor, Herre, vil eg prisa deg millom heidningarn’, og lovsyngja ditt namn.
Тога ради хвалим Те, Господе, по народима, и појем имену твом,
51 For han gjer kongen sin sigersæl, gjer miskunn mot honom han salva, mot David og ætti hans til æveleg tid.»
Који славно избављаш цара свог, и чиниш милост помазанику свом Давиду и семену његовом довека.
