Salomos Høisang 2
1 Jeg er Sarons blomst, dalenes lilje.
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 Som en lilje blandt torner, så er min venninne blandt de unge kvinner.
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 Som et epletre blandt skogens trær, så er min elskede blandt de unge menn; i hans skygge lyster det mig å sitte, og hans frukt er søt for min gane.
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 Han har ført mig til vinhuset, og hans banner over mig er kjærlighet.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Styrk mig med druekaker, kveg mig med epler! For jeg er syk av kjærlighet.
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 Hans venstre hånd er under mitt hode, og hans høire favner mig.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 Jeg ber eder inderlig, I Jerusalems døtre, ved rådyrene eller ved hindene på marken, at I ikke vekker og ikke egger kjærligheten, før den selv vil!
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 Hør, der er min elskede! Se, der kommer han springende over fjellene, hoppende over haugene.
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 Min elskede ligner et rådyr eller en ung hjort. Se, der står han bak vår vegg; han kikker gjennem vinduene, gjennem gitteret ser han inn.
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 Min elskede tar til orde og sier til mig: Stå op, min venninne, du min fagre, og kom ut!
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 For se, nu er vinteren omme, regnet har draget forbi og er borte;
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 blomstene kommer til syne i landet, sangens tid er inne, og turtelduens røst har latt sig høre i vårt land;
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 fikentreets frukter tar til å rødme, og vintrærnes blomster dufter. Stå op, kom, min venninne, du min fagre, så kom da!
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 Du min due i bergrevnene, i fjellveggens ly! La mig se din skikkelse, la mig høre din røst! For din røst er blid og din skikkelse fager.
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 Fang revene for oss, de små rever som ødelegger vingårdene! Våre vingårder står jo i blomst.
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 Min elskede er min, og jeg er hans, han som vokter sin hjord blandt liljene.
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 Innen dagen blir sval og skyggene flyr, vend om, min elskede, lik et rådyr eller en ung hjort på de kløftede fjell!
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
