Salmenes 44
1 Til sangmesteren; av Korahs barn; en læresalme. Gud, med våre ører har vi hørt, våre fedre har fortalt oss den gjerning du gjorde i deres dager, i fordums dager.
Боже, својим ушима слушасмо, оци нам наши приповедаше дело које си учинио у њихово време, у старо време.
2 Du drev hedningene ut med din hånd, men dem plantet du; du ødela folkene, men dem lot du utbrede sig.
Руком својом изгнао си народе, а њих посадио; искоренио си племена, а њих намножио.
3 For ikke ved sitt sverd inntok de landet, og deres arm hjalp dem ikke, men din høire hånd og din arm og ditt åsyns lys; for du hadde behag i dem.
Јер не задобише земље својим мачем, нити им мишица њихова поможе, него Твоја десница и Твоја мишица, и светлост лица Твог, јер Ти беху омилели.
4 Du er min konge, Gud; byd at Jakob skal frelses!
Боже, царе мој, Ти си онај исти, пошљи помоћ Јакову!
5 Ved dig skal vi nedstøte våre fiender, ved ditt navn skal vi nedtrede dem som reiser sig imot oss.
С Тобом ћемо избости непријатеље своје, и с именом Твојим изгазићемо оне који устају на нас.
6 For på min bue stoler jeg ikke, og mitt sverd frelser mig ikke,
Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи.
7 men du har frelst oss fra våre fiender, og våre avindsmenn har du gjort til skamme.
Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља наших, и ненавиднике наше посрамићеш.
8 Gud priser vi den hele dag, og ditt navn lover vi evindelig. (Sela)
Богом ћемо се хвалити сваки дан, и име Твоје славићемо довека.
9 Og enda har du nu forkastet oss og latt oss bli til skamme, og du drar ikke ut med våre hærer.
Али сад си нас повргао и посрамио, и не идеш с војском нашом.
10 Du lar oss vike tilbake for fienden, og våre avindsmenn tar sig bytte.
Обраћаш нас те бежимо испред непријатеља, и непријатељи нас наши харају.
11 Du gir oss bort som får til å etes, og spreder oss iblandt hedningene.
Дао си нас као овце да нас једу, и по народима расејао си нас.
12 Du selger ditt folk for intet, og du setter ikke prisen på dem høit.
У бесцење си продао народ свој, и ниси му подигао цене.
13 Du gjør oss til hån for våre naboer, til spott og spe for dem som bor omkring oss.
Дао си нас на подсмех суседима нашим, да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас.
14 Du gjør oss til et ordsprog iblandt hedningene; de ryster på hodet av oss iblandt folkene.
Начинио си од нас причу у народа, гледајући нас машу главом туђинци.
15 Hele dagen står min skam for mine øine, og blygsel dekker mitt ansikt,
Сваки је дан срамота моја преда мном, и стид је попао лице моје.
16 når jeg hører spotteren og håneren, når jeg ser fienden og den hevngjerrige.
Од речи подсмевачевих и ругачевих, и од погледа непријатељевих и осветљивчевих.
17 Alt dette er kommet over oss, enda vi ikke har glemt dig og ikke sveket din pakt.
Све ово снађе нас; али не заборависмо Тебе, нити преступисмо завет Твој.
18 Vårt hjerte vek ikke tilbake, og våre skritt bøide ikke av fra din vei,
Не одступи натраг срце наше, и стопе наше не зађоше с пута Твог.
19 så du skulde sønderknuse oss der hvor sjakaler bor, og dekke oss med dødsskygge.
Кад си нас био у земљи змајевској, и покривао нас сеном смртним,
20 Dersom vi hadde glemt vår Guds navn og utbredt våre hender til en fremmed gud,
Онда да бејасмо заборавили име Бога свог и подигли руке своје к Богу туђем,
21 skulde Gud da ikke utforske det? Han kjenner jo hjertets skjulte tanker.
Не би ли Бог изнашао то? Јер Он зна тајне у срцу.
22 Men for din skyld drepes vi hele dagen, vi er regnet som slaktefår.
А убијају нас за Тебе сваки дан; с нама поступају као с овцама кланицама.
23 Våkn op! Hvorfor sover du, Herre? Våkn op, forkast ikke for evig tid!
Устани, што спаваш, Господе! Пробуди се, немој одбацити засвагда.
24 Hvorfor skjuler du ditt åsyn, glemmer vår elendighet og vår trengsel?
Зашто кријеш лице своје? Заборављаш невољу и муку нашу?
25 For vår sjel er nedbøid i støvet, vårt legeme nedtrykt til jorden.
Душа наша паде у прах, тело је наше бачено на земљу.
26 Reis dig til hjelp for oss, og forløs oss for din miskunnhets skyld!
Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје.
