Salmenes 137

1 Ved Babylons elver, der satt vi og gråt når vi kom Sion i hu.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 På vidjene der hengte vi våre harper;

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 for der krevde våre fangevoktere sanger av oss, våre plagere at vi skulde være glade: Syng for oss av Sions sanger!

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Hvorledes skulde vi synge Herrens sang på fremmed jord?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Glemmer jeg dig, Jerusalem, da glemme mig min høire hånd!

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Min tunge henge fast ved min gane om jeg ikke kommer dig i hu, om jeg ikke setter Jerusalem over min høieste glede!

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Kom Jerusalems dag i hu, Herre, så du straffer Edoms barn, dem som sa: Riv ned, riv ned, like til grunnen i den!

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Babels datter, du ødelagte! Lykksalig er den som gir dig gjengjeld for den gjerning du gjorde mot oss.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Lykksalig er den som griper og knuser dine spede barn imot klippen.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.