Jakobs 3
1 Mine brødre! ikke mange av eder bli lærere, eftersom I vet at vi skal få dess tungere dom!
Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,
2 For vi snubler alle sammen i mange ting; den som ikke snubler i tale, han er en fullkommen mann, i stand til også å holde hele legemet i tømme.
Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.
3 Når vi legger bissel i munnen på hestene, forat de skal lyde oss, så styrer vi og hele deres legeme.
Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.
4 Se, også skibene, enda de er så store og drives av sterke vinder, styres dog av et lite ror dit styrmannen vil ha dem.
Гле и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.
5 Så er og tungen et lite lem, og taler dog store ord. Se, en liten ild, hvor stor en skog den setter i brand!
А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.
6 Også tungen er en ild; som en verden av urettferdighet står tungen blandt våre lemmer; den smitter hele legemet og setter livets hjul i brand, og settes selv i brand av helvede. (Geenna g1067)
И језик је ватра, свет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи време живота нашег, и запаљујући се од пакла. (Geenna g1067)
7 For all natur, både i dyr og i fugler, både i ormer og i sjødyr, temmes og er blitt temmet av den menneskelige natur;
Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечијем;
8 men tungen kan intet menneske temme, det ustyrlige onde, full av dødelig gift.
А језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.
9 Med den velsigner vi Herren og Faderen, og med den forbanner vi menneskene, som er skapt efter Guds billede.
Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.
10 Av samme munn utgår velsignelse og forbannelse. Mine brødre! dette må ikke være så.
Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.
11 Gir vel kilden av samme opkomme søtt og beskt vann?
Еда ли може извор из једне главе точити слатко и горко?
12 Kan vel et fikentre, mine brødre, bære oljebær, eller et vintre fiken? Heller ikke kan en salt kilde gi søtt vann.
Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.
13 Hvem er vis og forstandig blandt eder? Han vise ved god ferd sine gjerninger i visdoms saktmodighet!
Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од доброг живљења дела своја у кротости и премудрости.
14 Men har I besk avind og trettesyke i eders hjerter, da ros eder ikke mot sannheten og lyv ikke mot den!
Ако ли имате горку завист и свађу у срцима својим, не хвалите се, ни лажите на истину.
15 Denne visdom kommer ikke ovenfra, men er jordisk, sanselig, djevelsk;
Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.
16 for hvor der er avind og trettesyke, der er urede og alt det som ondt er.
Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.
17 Men den visdom som er ovenfra, er først og fremst ren, dernæst fredsommelig, rimelig, eftergivende, full av barmhjertighet og gode frukter, uten tvil, uten skrømt.
А која је премудрост одозго она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, без хатера, и нелицемерна.
18 Men rettferdighets frukt såes i fred for dem som holder fred.
А плод правде у миру сеје се онима који мир чине.
