Joba 7
1 Tsy lily hao ty fitromaha’ ondaty an-tane atoy? Tsy mira ami’ty androm-pièke hao o andro’eo?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Manahake ty filelalela’ ondevo ty aloke naho ty fitamam-pièke ty rima’e,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 ty anolorañ’ ahy volan-kafoake, ie nitendreñe halen-kaemberañe.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Izaho mandre, manao ty hoe: Ombia ty hitroarako, fa lava i haleñey, le mivoamboañe avao ampara’ te manjirike.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Misikiñ’oletse naho pakoram-potake ty sandriko, mijiri-gañe ty holiko vaho mandrano.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Masika te amy sozom-panenoñey o androkoo, ie mihelañe añe po-pitamàñe.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Ehe tiahio te kofòke avao ty haveloko: toe tsy hahatrea hasoa ka o masokoo.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Tsy ho onim-pihaino’ i mahaisak’ ahikoy: amako o fihaino’oo fe tsy eo iraho.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Tsy himpolia’e i anjomba’ey, ie tsy hapota’ i akiba’ey.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Aa le tsy hijomohòn-draho; hivolañe ami’ty falorean-troko, hitoreo ami’ty hafairañe añ’ovako ao.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 I riakey hao iraho, ke i fañaneñey kanao nampijilovañe?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Ie anoeko ty hoe te ho hohòe’ i tihikoy, te hampanintsiñe ty toreoko i fandreakoy,
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 le ampihembaña’o ami’ty nofy naho ampirevendreveña’o añ’aroñaroñe,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 le joboñe’ ty fiaiko t’ie dageañeñe, hamake hikenkañe ty amo taolakoo,
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 f’ie minike, tsy ho veloñe nainai’e: apoho, fa kafoak’ avao o androkoo.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Inoñ’ ondatio te honjone’o? te hapite’o ama’e ty arofo’o?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 T’ie tilihe’o boak’andro, vaho tsohe’o lomoñandro?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Ombia t’ie hitolike tsy hisamb’ahy, apoho ho bangìñe hey raho hahateleñako ty iveko?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Nanao hakeo hao iraho, ino o nanoekoo, ry Mpijilo ondatio? ino ty nanoe’o ahy fanolarañe, hañavesatse ty sandriko?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Akore te tsy apo’o o tahikoo, te tsy haha’o o hakeokoo? f’ie hiroro an-debok’ ao te aniany; ho paia’o, fa tsy ho eo.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
