Psalmi 104
1 Teici To Kungu, mana dvēsele! Kungs, mans Dievs, Tu esi ļoti liels, ar augstību un godību aptērpies.
Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту.
2 Tu ģērbies gaišumā kā apģērbā; tu izklāj debesis kā telti.
Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор;
3 Tu ūdeņus augstībā sev lieci par grīdu, tu dari padebešus par saviem ratiem, tu staigā uz vēja spārniem.
Водом си покрио дворове своје, облаке начинио си да су Ти кола, идеш на крилима ветреним.
4 Tu dari vējus par Saviem eņģeļiem un uguns liesmas par Saviem sulaiņiem.
Чиниш ветрове да су Ти анђели, пламен огњени да су Ти слуге.
5 Zemi Tu esi dibinājis uz viņas pamatiem, ka tā nešaubās ne mūžam.
Утврдио си земљу на темељима њеним, да се не помести на век века.
6 Ar jūras dziļumiem Tu to apsedzis kā ar apģērbu, ūdeņi stāvēja pār kalniem.
Безданом као хаљином оденуо си је; на горама стоје воде.
7 No Taviem draudiem tie bēga, no Tava pērkona tie steidzās projām;
Од претње Твоје беже, од громовног гласа Твог теку.
8 Kalni cēlās un lejas nogrima tai vietā, ko Tu tām biji licis.
Излазе на горе и силазе у долине, на место које си им утврдио.
9 Tu esi licis robežas, tās tie (ūdeņi) nepārkāps un zemi vairs neapklās.
Поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.
10 Tu izvadi avotus pa ielejām, ka tie tek starp kalniem.
Извео си изворе по долинама, између гора теку воде.
11 Tie dzirdina visus lauka zvērus, tur atdzeras meža ēzeļi.
Напајају све звери пољске; дивљи магарци гасе жеђ своју.
12 Pie tiem mīt debesputni, zaros tie dzied.
На њима птице небеске живе; кроз гране разлеже се глас њихов.
13 Tu slapini kalnus no augšienes; ar augļiem, ko Tu radi, zeme top piepildīta.
Напајаш горе с висина својих, плодовима дела Твојих сити се земља.
14 Tu liec zālei augt priekš lopiem un sējai cilvēkam par labu, lai nāk maize no zemes
Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човеку, да би извадио хлеб из земље.
15 Un vīns, kas iepriecina cilvēka sirdi, ka viņa vaigs top skaistāks nekā no eļļas, un ka maize spēcina cilvēka sirdi.
И вино весели срце човеку, и лице се светли од уља, и хлеб срце човеку крепи.
16 Tā Kunga koki top papilnam slacināti, ciedra koki uz Lībanus, ko Viņš ir dēstījis.
Сите се дрвета Божија, кедри ливански, које си посадио.
17 Tur putni dara ligzdas un stārķi dzīvo uz priedēm.
На њима птице вију гнезда; станак је родин на јелама.
18 Augstie kalni ir priekš mežu kazām, klintis kalna āpšiem par patvērumu.
Горе високе дивокозама, камен је уточиште зечевима.
19 Tu esi darījis mēnesi laikmetiem, saule zin savu noiešanu.
Створио си месец да показује времена, сунце познаје запад свој.
20 Tu dari tumsu, ka nakts metās; tad kustās visi meža zvēri.
Стереш таму, и бива ноћ, по којој излази све зверје шумско;
21 Jaunie lauvas rūc pēc laupījuma, meklēdami savu barību no Dieva.
Лавови ричу за пленом, и траже од Бога хране себи.
22 Un kad saule lec, tad tie atkal aizbēg un apguļas savās alās.
Сунце гране, и они се сакривају и лежу у ложе своје.
23 Tad cilvēks iziet pie sava darba, pie sava lauka darba līdz vakaram.
Излази човек на посао свој, и на рад свој до вечера.
24 Cik lieli ir Tavi darbi, ak Kungs! Tos visus Tu esi darījis ar gudrību, - zeme ir Tava padoma pilna.
Како је много дела Твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твог.
25 Redzi, jūra, liela un plata uz abējām pusēm! Tur mudžēt mudž neskaitāmā pulkā visādi zvēri, lieli, mazi.
Гле, море велико и широко, ту гмижу без броја, животиња мала и велика;
26 Tur iet lielas laivas un Levijatans, ko Tu esi radījis, tur dzīvoties.
Ту лађе плове, крокодил, ког си створио да се игра по њему.
27 Tie visi uz Tevi gaida, ka Tu tiem barību dodi savā laikā.
Све Тебе чека, да им дајеш пићу на време.
28 Kad Tu tiem dod, tad tie salasa; kad Tu Savu roku atveri, tad tie ar labumu top pieēdināti.
Дајеш им, примају; отвориш руку своју, сите се добра.
29 Tu apslēpi Savu vaigu, tad tie iztrūkstas; Tu atņem viņiem dvašu, tad tie mirst un paliek atkal par pīšļiem.
Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух, гину, и у прах свој враћају се.
30 Tu sūti Savu Garu, tad tie top radīti, un Tu atjauno zemes ģīmi.
Пошаљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи.
31 Tā Kunga godība paliek mūžīgi; Tas Kungs priecājās par Saviem darbiem.
Слава Господу увек; нек се весели Господ за дела своја!
32 Viņš uzlūko zemi, tad tā dreb; Viņš aizskar kalnus, tad tie kūp.
Он погледа на земљу, и она се тресе; дотакне се гора, и диме се.
33 Es dziedāšu Tam Kungam, kamēr es dzīvoju; es slavēšu savu Dievu ar dziesmām, kamēr šeit esmu.
Певаћу Господу за живота свог; хвалићу Бога свог док сам год.
34 Manas domas Viņam lai patīk; es priecāšos iekš Tā Kunga.
Нека Му буде мила беседа моја! Веселићу се о Господу.
35 Grēcinieki no zemes lai izzūd un bezdievīgo lai vairs nav. Teici To Kungu, mana dvēsele, Alleluja.
Нека нестане грешника са земље, и безбожника нека не буде више! Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!
