Lūkas Evaņg̒elijs 24
1 Bet pirmajā nedēļas dienā it agri, gaismai austot, tās sievas nāca pie kapa un nesa tās svaidāmās zāles, ko tās bija sataisījušas. Un vēl kādas citas bija līdz ar tām.
А у први дан недељни дођоше врло рано на гроб, и донесоше мирисе што приправише, и неке друге жене с њима;
2 Un tās atrada to akmeni no kapa noveltu,
Али нађоше камен одваљен од гроба.
3 Un gāja iekšā un Tā Kunga Jēzus miesas neatrada.
И ушавши не нађоше тело Господа Исуса.
4 Un notikās, kad tās nezināja, ko darīt, redzi, tad pie tām divi vīri piestājās, kam drēbes spīdēja tā kā zibens.
И кад се оне чуђаху томе, гле, два човека сташе пред њима у сјајним хаљинама;
5 Un kad tās pārbijušās galvu nokāra, viņi uz tām sacīja: “Ko jūs meklējat to dzīvo pie mirušiem?
А кад се оне уплашише и оборише лица к земљи, рекоше им: Што тражите Живога међу мртвима?
6 Viņš nav šeitan, bet ir uzcēlies. Pieminiet, ko Viņš jums runājis, vēl būdams iekš Galilejas,
Није овде; него устаде; опомените се како вам каза кад беше још у Галилеји,
7 Sacīdams: Tam Cilvēka Dēlam būs tapt nodotam grēcinieku rokās un tapt krustā sistam un trešā dienā augšām celties.”
Говорећи да Син човечији треба да се преда у руке људи грешника и да се разапне и трећи дан да устане.
8 Un tās pieminēja Viņa vārdus.
И опоменуше се речи Његових.
9 Un atpakaļ griezušās no kapa tās to visu pasludināja tiem vienpadsmit un visiem citiem.
И вративши се од гроба јавише све ово једанаесторици и свима осталим.
10 Un tur bija Marija Madaļa un Joanna un Marija, Jēkaba māte, un tās citas ar tām, tās tiem apustuļiem to sacīja.
А то беше Магдалина Марија и Јована и Марија Јаковљева и остале с њима које казаше ово апостолима.
11 Un viņu vārdi tiem likās kā pasakas, un tie viņām neticēja.
И њима се учинише њихове речи као лаж, и не вероваше им.
12 Un Pēteris cēlās, tecēja pie tā kapa un locīdamies paskatījās un redzēja tos autus pie malas liktus, un aizgāja, pats pie sevis brīnīdamies par to, kas bija noticis.
А Петар уставши отрча ка гробу, и наткучивши се виде саме хаљине где леже, и отиде чудећи се у себи шта би.
13 Un redzi, divi no tiem gāja tanī pašā dienā uz kādu pilsētiņu, kas bija no Jeruzālemes labu jūdzi (zemes) tālu, ar vārdu Emmaūs.
И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које беше далеко од Јерусалима шездесет потркалишта и зваше се Емаус.
14 Un tie runāja savā starpā par visām tām lietām, kas bija notikušas.
А они говораху међу собом о свима овим догађајима.
15 Un gadījās, kad tie tā runāja savā starpā, arī pats Jēzus pie tiem piegāja un līdz ar tiem staigāja.
И кад се они разговараху и запиткиваху један другог, и Исус приближи се, и иђаше с њима.
16 Bet viņu acis tapa turētas, ka tie Viņu nepazina.
А очи им се држаху да Га не познаше.
17 Un Viņš uz tiem sacīja: “Kādas tās runas, ko jūs runājat savā starpā uz ceļa un esat tik noskumuši?”
А Он им рече: Какав је то разговор који имате међу собом идући, и што сте невесели?
18 Tad viens ar vārdu Kleopas atbildēja un uz Viņu sacīja: “Vai tad tu viens esi tāds svešinieks Jeruzālemē, kas nezina, kas šinīs dienās tur noticis?”
А један, по имену Клеопа, одговарајући рече Му: Зар си ти један од црквара у Јерусалиму који ниси чуо шта је у њему било ових дана?
19 Un Viņš uz tiem sacīja: “Kas tad?” Un tie uz Viņu sacīja: “Tas ar Jēzu no Nacaretes, kas bija pravietis, varens darbos un vārdos priekš Dieva un visiem ļaudīm,
И рече им: Шта? А они Му рекоше: За Исуса Назарећанина, који беше пророк, силан у делу и у речи пред Богом и пред свим народом;
20 Kā to mūsu augstie priesteri un virsnieki ir nodevuši pie pazudināšanas uz nāvi un Viņu situši krustā.
Како Га предадоше главари свештенички и кнезови наши те се осуди на смрт, и разапеше Га?
21 Bet mēs cerējām, ka Viņam bija Israēli atpestīt; un pār visu to šodien ir tā trešā diena, ka šīs lietas ir notikušas.
А ми се надасмо да је Он Онај који ће избавити Израиља; али сврх свега тога ово је данас трећи дан како то би.
22 Tad arī kādas no mūsu sievām mūs izbiedējušas; tās agri bijušas pie kapa,
А уплашише нас и жене неке од наших које су биле рано на гробу,
23 Un Viņa miesas neatradušas, nāk un saka, ka esot eņģeļu parādīšanu redzējušas, kas saka, Viņš esot dzīvs.
И не нашавши тела његовог дођоше говорећи да су им се анђели јавили који су казали да је Он жив.
24 Un kādi no mums nogāja pie kapa un atrada tā, kā tās sievas sacīja, bet Viņu pašu tie neredzēja.”
И идоше једни од наших на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али Њега не видеше.
25 Tad Viņš uz tiem sacīja: “Ak jūs nesaprašas un sirds kūtrie, ka jūs negribat ticēt visu to, ko tie pravieši sludinājuši!
И Он им рече: О безумни и спорог срца за веровање свега што говорише пророци!
26 Vai Kristum tā nebija jācieš un jāieiet Savā godībā.”
Није ли то требало да Христос претрпи и да уђе у славу своју?
27 Pēc iesākdams no Mozus un no visiem praviešiem Viņš tiem izstāstīja visus rakstus, kas par Viņu bija rakstīti.
И почевши од Мојсија и од свих пророка казиваше им шта је за Њега у свему писму.
28 Un tie nāca klāt pie tās pilsētiņas, kurp tie gāja, bet Viņš likās ejot tālāk.
И приближише се к селу у које иђаху, и Он чињаше се да хоће даље да иде.
29 Un tie to gauži lūdza un sacīja: “Palieci pie mums, jo vakars jau metās, un tā diena ir pagalam;” un Viņš iegāja pie tiem palikt.
И они Га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагао, и близу је ноћ. И уђе с њима да ноћи.
30 Un notikās, ka Viņš ar tiem sēdēdams pie galda to maizi ņēma, pateicās, pārlauza un tiem to deva.
И кад сеђаше с њима за трпезом, узе хлеб и благословивши преломи га и даде им.
31 Tad viņu acis tapa atvērtas, un tie Viņu pazina; bet Viņš no tiem nozuda.
Тада се њима отворише очи и познаше Га. И Њега нестаде.
32 Un tie sacīja savā starpā: “Vai mūsu sirds iekš mums nedega, kad Viņš ar mums runāja uz ceļa, mums tos rakstus izstāstīdams?”
И они говораху један другом: Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?
33 Un tanī pašā stundā tie cēlās, griezās atpakaļ uz Jeruzālemi un atrada tos vienpadsmit sapulcētus un tos, kas pie tiem bija.
И уставши онај час, вратише се у Јерусалим, и нађоше у скупу једанаесторицу и који беху с њима,
34 Tie sacīja: “Tas Kungs patiesi ir augšām cēlies un Sīmanim parādījies.”
Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону.
35 Un viņi šiem stāstīja, kas bija noticis uz ceļa, un kā Tas no viņiem pazīts, to maizi lauzdams.
И они казаше шта би на путу, и како Га познаше кад преломи хлеб.
36 Un kad tie runāja par šīm lietām, tad Jēzus stāvēja pats vidū starp tiem un uz tiem sacīja: “Miers ar jums!”
А кад они ово говораху, и сам Исус стаде међу њима, и рече им: Мир вам.
37 Bet tie ļoti izbijās un tiem šķita, ka garu redzot.
А они се уплашише, и поплашени будући, мишљаху да виде духа.
38 Un Viņš uz tiem sacīja: “Kam jūs esat tā izbijušies? Un kāpēc tādas domas ceļas jūsu sirdīs?
И рече им: Шта се плашите? И зашто такве мисли улазе у срца ваша?
39 Redziet Manas rokas un Manas kājas; Es pats tas esmu. Aptaustiet Mani un apskatiet; jo garam nav miesas un kaulu, kā jūs redzat Man esam.”
Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите; јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам.
40 Un to sacījis Viņš tiem rādīja Savas rokas un kājas.
И ово рекавши показа им руке и ноге.
41 Bet kad tie to aiz prieka vēl neticēja un brīnījās, tad Viņš uz tiem sacīja: “Vai jums še kas ir, ko ēst?”
А док они још не вероваху од радости и чуђаху се рече им: Имате ли овде шта за јело?
42 Un tie Tam cēla priekšā ceptas zivs gabalu un tīru medu.
А они Му даше комад рибе печене, и меда у саћу.
43 Un Viņš ņēma un to ēda viņiem redzot.
И узевши изједе пред њима.
44 Pēc Viņš uz tiem sacīja: “Šie ir tie vārdi, ko Es jums esmu sacījis, pie jums vēl būdams, ka visam būs notikt, kas par Mani rakstīts Mozus bauslībā, praviešos un dziesmās.”
И рече им: Ово су речи које сам вам говорио још док сам био с вама, да све треба да се сврши шта је за мене написано у закону Мојсијевом и у пророцима и у псалмима.
45 Tad Viņš tiem saprašanu atdarīja, ka tie tos rakstus saprata,
Тада им отвори ум да разумеју писмо.
46 Un uz tiem sacīja: “Tā tas stāv rakstīts, ka Kristum bija jācieš un augšām jāceļas no miroņiem trešā dienā,
И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан;
47 Un ka Viņa Vārdā jāsludina atgriešanās un grēku piedošana visām tautām, iesākot no Jeruzālemes.
И да се проповеда покајање у име Његово и опроштење греха по свим народима почевши од Јерусалима.
48 Un jūs esat liecinieki par šo visu.
А ви сте сведоци овоме.
49 Un redzi, Es uz jums sūtu Sava Tēva apsolīšanu. Bet paliekat jūs Jeruzālemes pilsētā, līdz kamēr tiksiet apģērbti ar spēku no augšienes.”
И гле, ја ћу послати обећање Оца свог на вас; а ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине.
50 Un viņš tos izveda līdz Betānijai un Savas rokas pacēlis tos svētīja.
И изведе их напоље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их.
51 Un notikās, kad Viņš tos svētīja, tad Viņš no tiem šķīrās un tapa uzcelts uz debesīm.
И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо.
52 Bet tie Viņu pielūdza un griezās atpakaļ uz Jeruzālemi ar lielu prieku,
И они Му су поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу.
53 Un bija allažiņ Dieva namā, teica un slavēja Dievu. Āmen.
И беху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. Амин.
