Ījaba 9
1 Ījabs atbildēja un sacīja:
А Јов одговори и рече:
2 Patiesi, es zinu, ka tas tā ir: jo kā cilvēks varētu taisns būt tā stiprā Dieva priekšā?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 Ja viņš grib ar To tiesāties, tad tas Viņam uz tūkstošiem ne vārda nevar atbildēt.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 Viņš ir gudrs no sirds un stiprs no spēka; kas pret Viņu var tiepties un pastāvēt?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 Viņš pārceļ kalnus, un tie nemana, ka Viņš tos apgāž Savā dusmībā.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Viņš kustina zemi no viņas vietas, ka viņas pamati trīc.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 Viņš pavēl saulei, tad tā neuzlec, Viņš aizspiež zieģeli priekš zvaigznēm.
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 Viņš viens izplata debesis un staigā pa jūras augstumiem.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Viņš radījis tos vāģus(Lāci), Orijonu un Sietiņu un tās zvaigznes pret dienasvidu.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Viņš dara lielas lietas, ko nevar izprast, un brīnumus, ko nevar izskaitīt.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Redzi, Viņš man iet secen, ka To neredzu, Viņš staigā garām, ka To nesamanu.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Redzi, kad Viņš aizgrābj, kas Viņu kavēs, kas uz Viņu sacīs: ko Tu dari?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 Dievs neaptur Savas dusmas, apakš Viņa tā varenā palīgi lokās.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 Kā tad nu es Viņam varētu atbildēt un atrast vārdus pret Viņu?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Jo, kad es arī taisns būtu, taču es nevaru atbildēt, bet man būtu savs soģis jāpielūdz.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 Jebšu es sauktu, un Viņš man atbildētu, taču es nevarētu ticēt, ka Viņš klausīšot manu balsi.
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 Jo Viņš sagrābtu mani tā kā ar vētru un vairotu manas nepelnītas vainas.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 Viņš manam garam neļautu atspirgties, bet mani pieēdinātu ar rūgtumiem.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 Ja spēka vajag, redzi, Viņš ir varens, un ja tiesā jānāk, kas Viņu sauks priekšā?
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Ja es būtu taisns, tad mana mute mani pazudinātu, ja es būtu skaidrs, taču Viņš man pierādītu vainu.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Es esmu nenoziedzīgs, es savu dvēseli nežēloju, man riebj dzīvot.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 Viena alga! tādēļ es saku: Viņš izdeldē nenoziedzīgu un bezdievīgu.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 Kad Viņa rīkste piepeši nonāvē, tad Viņš smejas par nenoziedzīgo izsamišanos.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 Zeme top dota bezdievīgā rokā, Viņš apklāj viņas tiesnešu vaigus. Ja tas tā nav, kas tad to dara?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Manas dienas jo ātras bijušas nekā skrējējs, tās ir aiztecējušas un labuma nav redzējušas.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 Tās aizgājušas kā vieglas laivas, kā ērglis, kas šaujas uz barību.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 Kad es domāju: es gribu aizmirst savas vaimanas un pamest savu skumību un atspirgties,
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 Tad es iztrūkstos par visām savām sāpēm; es zinu, ka Tu mani neturi par nenoziedzīgu,
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 Ja man būs vainīgam būt, - kāpēc tad man velti nodarboties?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 Jebšu es mazgātos sniegā un šķīstītu savas rokas sārmā,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Taču Tu mani iemērktu bedrē, tā ka manas drēbes no manis kaunētos.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 Jo Viņš nav tāds vīrs kā es, kam es varētu atbildēt, ka mēs kopā varētu iet priekš tiesas.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 Nav mūsu starpā izšķīrēja, kas savu roku varētu likt uz mums abiem.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Kad Viņš atņemtu Savu rīksti no manis un Viņa biedēklis mani neiztrūcinātu, -
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Tad es runātu un no Viņa nebītos; jo tā tas ar mani vis nav.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
