Ījaba 30
1 Bet nu par mani smejas, kas jaunāki nekā es, kuru tēvus es nebūtu cienījis likt pie saviem lopu suņiem.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Viņu roku spēku kur es to liktu? viņu zaļums un krietnums bija pagalam.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 No trūkuma un bada izdēdējuši tie grauza noras, tumšās tuksneša un posta vietās.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 Tie nātres izplūca pa krūmiem un paegļu saknes tiem bija par barību.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 No ļaužu vidus tie tapa izdzīti un tiem uzkliedza kā zagļiem.
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 Bailīgās gravās tiem bija jādzīvo, ir zemes un akmeņu caurumos.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 Krūmos tie brēca, un dadžos tie gūlās,
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 Nesaprašu un negoda ļaužu bērni, kas no zemes bija izdzīti!
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 Bet nu es tiem esmu tapis par dziesmiņu un esmu tiem par pasaku.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 Tie mani tura par negantību, atstājās tālu no manis un nekaunas man vaigā spļaudīt.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 Jo Dievs manu dvēseli ir darījis gurdenu un mani apbēdinājis; tad tie vairs nevaldās manā priekšā.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 Pa labo roku ceļas puikas un stumda manas kājas un taisa savu ceļu, mani samaitāt.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 Tie salauž manu laipu, tie palīdz mani gāzt, paši būdami bez palīga.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 Tie nāk kā caur platu plīsumu; ar lielu troksni tie plūst šurpu.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Briesmas man uzbrukušas, kā ar vētru aizdzīta mana godība, un kā mākonis nozudusi mana laime.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 Tādēļ nu mana dvēsele nerimst iekš manis, un bēdu laiks mani aizgrābis.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 Naktī mani kauli top izurbti iekš manis, un kas mani grauž, nerimst.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 Caur varenu spēku mans apģērbs pārvērties; tas mani žņaudz, kā apkakle.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 Viņš mani iemetis dubļos, un es esmu tapis kā pīšļi un pelni.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 Es Tevi piesaucu, bet Tu man neatbildi, es gaidu, bet Tu tik skaties.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Tu pret mani esi palicis briesmīgs, ar Savu vareno roku Tu man turies pretī.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Tu mani pacēli, kā vējš mani aiznes, un man izkūst visa laime.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 Jo es zinu, ka Tu mani nodosi nāvē, kur visi dzīvie kopā aiziet mājot.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Tomēr, vai krītot neizstiepj roku, jeb vai bojā ejot nebrēc.
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Vai es neraudāju par grūtdienīti vai mana dvēsele nenoskuma par apbēdināto?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 Bet kad es nu gaidīju labumu, tad nāca ļaunums; kad es cerēju uz gaišumu, tad nāca tumsība.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 Manas iekšas verd un nemitās, bēdu dienas man uzgājušas.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 Es esmu melns, bet ne no saules, es paceļos un kliedzu draudzes vidū.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 Vilkiem esmu palicis par brāli un pūces bērniem par biedri.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 Mana āda palikusi melna uz manis, un mani kauli ir izkaltuši no karstuma.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 Tādēļ mana kokle ir tapusi par žēlabām un mana stabule par vaimanām.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
