Ījaba 29
1 Un Ījabs teica vēl tālāk savus teikumus un sacīja:
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 Ak kaut es vēl būtu tāds kā pirmajos mēnešos, kā tai laikā, kad Dievs mani pasargāja;
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 Kad Viņa spīdeklis spīdēja pār manu galvu, un es Viņa gaismā staigāju pa tumsību;
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 Kā es biju savas jaunības laikā, kad Dievs mājoja pār manu dzīvokli,
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 Kad tas Visuvarenais vēl bija ar mani, un mani bērni man apkārt;
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 Kad savus soļus mazgāju krējumā, un akmens kalni man izlēja eļļas upes.
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 Kad es pa vārtiem izgāju pilsētā, kad savu krēslu noliku uz tirgus(laukuma);
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 Tad jaunekļi mani redzot stājās pie malas, un sirmgalvji pacēlās un palika stāvot.
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 Virsnieki mitējās runāt un lika roku uz savu muti,
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 Lielkungu balss apklusa, un viņu mēle pielipa pie zoda.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 Jo kura auss mani dzirdēja, tā mani teica laimīgu, un kura acs mani redzēja, tā deva man liecību.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 Jo es izglābu nabagu, kas brēca, un bāriņu, kam nebija palīga.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 Svētība no tā, kas ietu bojā, nāca pār mani, un atraitņu sirdi es iepriecināju.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Es apģērbos ar taisnību, un tā mani aptērpa, mana krietnība man bija kā mētelis un kā ķēniņa cepure.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 Es biju aklam acs un biju tizlam kāja.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 Nabagiem es biju par tēvu, un nezināma sūdzību es izvaicāju.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 Es salauzīju netaisnā dzerokšļus un izrāvu laupījumu no viņa zobiem.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 Un es sacīju: es nomiršu savā ligzdā un manu dienu būs daudz kā smiltis.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 Mana sakne izpletīsies pie ūdens, un rasa paliks pa nakti uz manām lapām.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Mana godība būs vienmēr jauna pie manis, un manam stopam labi izdosies manā rokā. -
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 Uz mani klausījās un gaidīja un klusu saņēma manu padomu.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Pēc maniem vārdiem neviens vairs nerunāja, un mana valoda uz tiem pilēja.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 Pēc manis ilgojās kā pēc lietus, un atpleta savu muti kā uz vasaras lietu.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Es tiem uzsmaidīju, kad tiem nebija drošības, un mana vaiga gaišumu tie neskumdināja.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Es tiem biju ceļa rādītājs un sēdēju goda vietā un mājoju kā ķēniņš starp saviem pulkiem, kā noskumušu iepriecinātājs.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
