Ījaba 16
1 Tad Ījabs atbildēja un sacīja:
А Јов одговори и рече:
2 Tādas lietas nu papilnam esmu dzirdējis, jūs visi esat nelāga iepriecinātāji.
Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3 Vai tie uzpūstie vārdi nu būs galā, vai kas tevi dzen tā atbildēt?
Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4 Es gan tāpat runātu kā jūs, kad jūsu dvēsele būtu manā vietā, ar vārdiem es pret jums turētos un kratītu savu galvu pār jums.
И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5 Es jūs stiprinātu ar savu muti, jūs iepriecinātu ar savām lūpām.
Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6 Kad es runāju, tad manas sāpes nerimst, un kad es klusu ciešu, vai tad tās nostājās?
Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7 Tiešām, nu Viņš mani nokausējis; Tu esi izklīdinājis visu manu saimi,
А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8 Un mani darījis grumbainu, - tas ir par liecību, un mana liecība cēlās pret mani un mani apsūdzēja pašā vaigā.
Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9 Viņa bardzība mani saplosīja un vajāja, Viņš sakož Savus zobus par mani, mans pretinieks met briesmīgas acis uz mani.
Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10 Tie atplēš muti pret mani, un lādot tie mani sit vaigā, tie sapulcējās kopā pret mani.
Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11 Dievs mani nodevis neliešiem un man licis nākt bezdievīgu rokā.
Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12 Es biju mierā, bet Viņš mani sadauzījis, Viņš mani grābis pie kakla un mani satriecis un mani licis Sev par mērķi.
Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13 Viņa bultas ap mani skraida, Viņš sašķēlis manas īkstis un nav taupījis, Viņš manu žulti izlējis zemē.
Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14 Plosīdams Viņš mani plosot plosījis, Viņš kā pats varenais pret mani lauzies.
Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15 Es maisu esmu šuvis ap savu ādu un savu ragu licis pīšļos,
Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16 Mans vaigs ir nosarcis no raudām, un pār maniem acu vākiem ir nāves ēna,
Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17 Jebšu netaisnība nav manā rokā, un mana lūgšana ir šķīsta.
Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18 Zeme, neapklāj manas asinis, un mana saukšana lai nemitās!
Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19 Jau tagad, redzi, mans liecinieks ir debesīs, un mans liecības devējs debess augstībā.
И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20 Mani draugi ir mani mēdītāji, bet no manas acs asaras pil uz Dievu,
Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21 Kaut Viņš tiesu nestu starp vīru un Dievu un starp cilvēka bērnu un viņa draugu!
О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22 Jo tie noliktie gadi ies galā, un es aiziešu ceļu, kur atpakaļ negriezīšos.
Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
