Vēstule Ebrējiem 6
1 Tāpēc nerunāsim par tām kristīgām sākuma mācībām, bet dosimies uz to pilnību, ne atkal pamatu likdami ar atgriešanos no nedzīviem darbiem un ar ticību uz Dievu,
Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,
2 Ar mācību par kristību, par roku uzlikšanu, par miroņu augšāmcelšanos, par mūžīgu sodību. (aiōnios g166)
Науке крштења, и стављања руку, и васкрсења мртвих, и суда вечног. (aiōnios g166)
3 Arī to mēs darīsim, ja tikai Dievs to ļauj.
И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
4 Jo tas nevar būt, ka tie, kas vienreiz bijuši apgaismoti un baudījuši tās debesu dāvanas un daļu dabūjuši pie Tā Svētā Gara,
Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,
И окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали, (aiōn g165)
6 Un atkāpjas, ka tie atkal varētu tapt atjaunoti uz atgriešanos no grēkiem, jo tie Dieva Dēlu sev atkal krustā sit un liek smieklā.
Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.
7 Jo tā zeme, kas iedzer to daudzkārt līstošo lietu un nes derīgu zāli tiem, kuru dēļ tā arī tiek apstrādāta, tā dabū svētību no Dieva.
Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
8 Bet kas ērkšķus un dadžus nes, tā ir nederīga, un tai lāsts ir tuvu, un gals degšanā.
А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.
9 Bet no jums, mīļie, mēs ceram ko labāku, un ka dzīsities pēc pestīšanas, jebšu tā runājam.
Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.
10 Jo Dievs nav netaisns, ka Viņš aizmirstu jūsu darbu un to mīlestību, ko esat parādījuši pie Viņa vārda, kad jūs tiem svētiem kalpojāt un vēl kalpojiet.
Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.
11 Bet mēs gribam, ka ikviens no jums parāda to pašu uzcītību uz cerības pilnību līdz galam;
Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;
12 Lai jūs netopat kūtri, bet tiem dzenaties pakaļ, kas caur ticību un pacietīgu gaidīšanu iemanto tās apsolīšanas.
Да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.
13 Jo kad Dievs Ābrahāmam to apsolīšanu deva, un kad Viņš nevarēja pie nekāda lielāka zvērēt, tad Viņš zvērēja pie Sevis paša,
Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,
14 Sacīdams: patiesi, Es svētīdams tevi svētīšu un vairodams tevi vairošu.
Говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
15 Un tā Ābrahāms pacietīgi gaidīdams to dabūja, kas bija apsolīts.
И тако трпећи дуго, доби обећање.
16 Jo cilvēki zvēr pie kāda lielāka nekā viņi paši, un zvērēšana viņiem nobeidz visu strīdu un ir par apstiprināšanu.
Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
17 Tad nu Dievs, gribēdams tiem apsolīšanas mantiniekiem Savu nepārvēršamo padomu jo skaidri parādīt, zvērēdams vidū nācis;
Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:
18 Ka mēs caur divām nepārvēršamām lietām - jo nevar būt, ka Dievs melotu - dabūtu stipru iepriecināšanu, mēs, kas steidzamies to solīto cerību saņemt;
Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,
19 Tā mums ir tā kā uzticīgs un stiprs dvēseles enkurs, kas ieķerās priekškaramā auta iekšpusē.
Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,
