Ecclesiastes 8
1 sapientia hominis lucet in vultu eius et potentissimus faciem illius commutavit
Ко је као мудри? И ко зна шта значе ствари? Мудрост просветљује човеку лице, а тврдоћа лица његовог мења се.
2 ego os regis observo et praecepta iuramenti Dei
Ја ти кажем: извршуј заповест цареву, и то заклетве Божје ради.
3 ne festines recedere a facie eius neque permaneas in opere malo quia omne quod voluerit faciet
Не буди брз да одеш испред њега; не стој у злој ствари, јер ће учинити шта год хоће.
4 et sermo illius potestate plenus est nec dicere ei quisquam potest quare ita facis
Јер где је год реч царева онде је власт, и ко ће му рећи: Шта радиш?
5 qui custodit praeceptum non experietur quicquam mali tempus et responsionem cor sapientis intellegit
Ко извршује заповест, неће знати за зло, јер срце мудрога зна време и начин.
6 omni negotio tempus est et oportunitas et multa hominis adflictio
Јер свачему има време и начин; али многа зла сналазе човека,
7 quia ignorat praeterita et ventura nullo scire potest nuntio
Што не зна шта ће бити; јер кад ће шта бити, ко ће му казати?
8 non est in hominis dicione prohibere spiritum nec habet potestatem in die mortis nec sinitur quiescere ingruente bello neque salvabit impietas impium
Човек није властан над духом да би зауставио дух, нити има власти над даном смртним, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља оног у кога је.
9 omnia haec consideravi et dedi cor meum in cunctis operibus quae fiunt sub sole interdum dominatur homo homini in malum suum
Све ово видех, и управих срце своје на све што се ради под сунцем. Кад влада човек над човеком на зло његово.
10 vidi impios sepultos qui etiam cum adviverent in loco sancto erant et laudabantur in civitate quasi iustorum operum sed et hoc vanitas est
И тада видех безбожнике погребене, где се вратише; а који добро чињаху отидоше са светог места и бише заборављени у граду. И то је таштина.
11 etenim quia non profertur cito contra malos sententia absque ullo timore filii hominum perpetrant mala
Што нема одмах осуде за зло дело, зато срце синова људских кипи у њима да чине зло.
12 attamen ex eo quod peccator centies facit malum et per patientiam sustentatur ego cognovi quod erit bonum timentibus Deum qui verentur faciem eius
Нека грешник сто пута чини зло и одгађа му се, ја ипак знам да ће бити добро онима који се боје Бога, који се боје лица његова.
13 non sit bonum impio nec prolongentur dies eius sed quasi umbra transeant qui non timent faciem Dei
А безбожнику неће бити добро, нити ће му се продужити дани, него ће бити као сен ономе који се не боји лица Божијег.
14 est et alia vanitas quae fit super terram sunt iusti quibus multa proveniunt quasi opera egerint impiorum et sunt impii qui ita securi sunt quasi iustorum facta habeant sed et hoc vanissimum iudico
Таштина је која бива на земљи што има праведника којима бива по делима безбожничким, а има безбожника којима бива по делима праведничким. Рекох: и то је таштина.
15 laudavi igitur laetitiam quod non esset homini bonum sub sole nisi quod comederet et biberet atque gauderet et hoc solum secum auferret de labore suo in diebus vitae quos dedit ei Deus sub sole
Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његовог за живота његовог, који му Бог да под сунцем.
16 et adposui cor meum ut scirem sapientiam et intellegerem distentionem quae versatur in terra est homo qui diebus ac noctibus somnum oculis non capit
Кад управих срце своје да познам мудрост и видим шта се ради на земљи, те дању ни ноћу не долази човеку сан на очи.
17 et intellexi quod omnium operum Dei nullam possit homo invenire rationem eorum quae fiunt sub sole et quanto plus laboraverit ad quaerendum tanto minus inveniat etiam si dixerit sapiens se nosse non poterit repperire
Видех на свим делима Божијим да човек не може докучити оно што се ради под сунцем, око чега се труди човек тражећи, али не налази, и ако и мудрац каже да зна, ипак не може докучити.
