Psalmorum 73
1 Psalmus Asaph. Defecerunt hymni David filii Iesse. Quam bonus Israel Deus his qui recto sunt corde!
Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
2 Mei autem pene moti sunt pedes: pene effusi sunt gressus mei.
А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
3 Quia zelavi super iniquos, pacem peccatorum videns.
Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
4 Quia non est respectus morti eorum: et firmamentum in plaga eorum.
Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
5 In labore hominum non sunt, et cum hominibus non flagellabuntur:
На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
6 Ideo tenuit eos superbia, operti sunt iniquitate et impietate sua.
Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
7 Prodiit quasi ex adipe iniquitas eorum: transierunt in affectum cordis.
Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
8 Cogitaverunt, et locuti sunt nequitiam: iniquitatem in excelso locuti sunt.
Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
9 Posuerunt in caelum os suum: et lingua eorum transivit in terra.
Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
10 Ideo convertetur populus meus hic: et dies pleni invenientur in eis.
И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
11 Et dixerunt: Quomodo scit Deus, et si est scientia in excelso?
И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
12 Ecce ipsi peccatores, et abundantes in saeculo, obtinuerunt divitias.
Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
13 Et dixi: Ergo sine causa iustificavi cor meum, et lavi inter innocentes manus meas:
Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
14 Et fui flagellatus tota die, et castigatio mea in matutinis.
Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
15 Si dicebam: Narrabo sic: ecce nationem filiorum tuorum reprobavi.
Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
16 Existimabam ut cognoscerem hoc, labor est ante me:
И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
17 Donec intrem in Sanctuarium Dei: et intelligam in novissimis eorum.
Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
18 Verumtamen propter dolos posuisti eis: deiecisti eos dum allevarentur.
Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
19 Quomodo facti sunt in desolationem, subito defecerunt: perierunt propter iniquitatem suam.
Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
20 Velut somnium surgentium Domine, in civitate tua imaginem ipsorum ad nihilum rediges.
Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
21 Quia inflammatum est cor meum, et renes mei commutati sunt:
Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
22 et ego ad nihilum redactus sum, et nescivi.
Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
23 Ut iumentum factus sum apud te: et ego semper tecum.
Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
24 Tenuisti manum dexteram meam: et in voluntate tua deduxisti me, et cum gloria suscepisti me.
По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
25 Quid enim mihi est in caelo? et a te quid volui super terram?
Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
26 Defecit caro mea et cor meum: Deus cordis mei, et pars mea Deus in aeternum.
Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
27 Quia ecce, qui elongant se a te, peribunt: perdidisti omnes, qui fornicantur abs te.
Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
28 Mihi autem adhaerere Deo bonum est: ponere in Domino Deo spem meam: ut annunciem omnes praedicationes tuas, in portis filiae Sion.
А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
