Psalmorum 147
1 Alleluia. Laudate Dominum quoniam bonus est psalmus: Deo nostro sit iucunda, decoraque laudatio.
Хвалите Господа, јер је слатко певати Бога нашег, јер Благоме приликује хвала.
2 Aedificans Ierusalem Dominus: dispersiones Israelis congregabit.
Господ зида Јерусалим, сабира расејане синове Израиљеве;
3 Qui sanat contritos corde: et alligat contritiones eorum.
Исцељује оне који су скрушеног срца, и лечи туге њихове;
4 Qui numerat multitudinem stellarum: et omnibus eis nomina vocat.
Избраја мноштво звезда, и све их зове именом.
5 Magnus Dominus noster, et magna virtus eius: et sapientiae eius non est numerus.
Велик је Господ наш и велика је крепост Његова, и разуму Његовом нема мере.
6 Suscipiens mansuetos Dominus: humilians autem peccatores usque ad terram.
Прихвата смерне Господ, а безбожне понижава до земље.
7 Praecinite Domino in confessione: psallite Deo nostro in cithara.
Редом певајте Господу хвалу, ударајте Богу нашем у гусле.
8 Qui operit caelum nubibus: et parat terrae pluviam. Qui producit in montibus foenum: et herbam servituti hominum.
Он застире небо облацима, спрема земљи дажд, чини те расте на горама трава;
9 Qui dat iumentis escam ipsorum: et pullis corvorum invocantibus eum.
Даје стоци пићу њену, и вранићима, који вичу к Њему.
10 Non in fortitudine equi voluntatem habebit: nec in tibiis viri beneplacitum erit ei.
Не мари за силу коњску, нити су Му мили краци човечији.
11 Beneplacitum est Domino super timentes eum: et in eis, qui sperant super misericordia eius.
Мили су Господу они који Га се боје, који се уздају у милост Његову.
12 Alleluia. Lauda Ierusalem Dominum: lauda Deum tuum Sion.
Слави, Јерусалиме, Господа; хвали Бога свог, Сионе!
13 Quoniam confortavit seras portarum tuarum: benedixit filiis tuis in te.
Јер Он утврђује преворнице врата твојих, благосиља синове твоје у теби.
14 Qui posuit fines tuos pacem: et adipe frumenti satiat te.
Ограђује међе твоје миром, насићава те једре пшенице.
15 Qui emittit eloquium suum terrae: velociter currit sermo eius.
Шаље говор свој на земљу, брзо тече реч Његова.
16 Qui dat nivem sicut lanam: nebulam sicut cinerem spargit,
Даје снег као вуну, сипа иње као пепео.
17 Mittit crystallum suam sicut buccellas: ante faciem frigoris eius quis sustinebit?
Баца град свој као залогаје, пред мразом Његовим ко ће остати?
18 Emittet verbum suum, et liquefaciet ea: flabit spiritus eius, et fluent aquae.
Пошаље реч своју, и све се раскрави; дуне духом својим, и потеку воде.
19 Qui annunciat verbum suum Iacob: iustitias, et iudicia sua Israel.
Он је јавио реч своју Јакову, наредбе и судове своје Израиљу.
20 Non fecit taliter omni nationi: et iudicia sua non manifestavit eis. Alleluia.
Ово није учинио ни једном другом народу, и судова Његових они не знају. Алилуја!
