Psalmorum 142

1 Intellectus David, Cum esset in spelunca, oratio. Voce mea ad Dominum clamavi: voce mea ad Dominum deprecatus sum:

Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

2 Effundo in conspectu eius orationem meam, et tribulationem meam ante ipsum pronuncio.

Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

3 In deficiendo ex me spiritum meum, et tu cognovisti semitas meas. In via hac, qua ambulabam, absconderunt laqueum mihi.

Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

4 Considerabam ad dexteram, et videbam: et non erat qui cognosceret me. Periit fuga a me, et non est qui requirat animam meam.

Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

5 Clamavi ad te Domine, dixi: Tu es spes mea, portio mea in terra viventium.

Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

6 Intende ad deprecationem meam: quia humiliatus sum nimis. Libera me a persequentibus me: quia confortati sunt super me.

Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

7 Educ de custodia animam meam ad confitendum nomini tuo: me expectant iusti, donec retribuas mihi.

Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.