Psalmorum 139
1 Psalmus David, in finem. Domine probasti me, et cognovisti me:
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 tu cognovisti sessionem meam, et resurrectionem meam.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 Intellexisti cogitationes meas de longe: semitam meam, et funiculum meum investigasti.
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 Et omnes vias meas praevidisti: quia non est sermo in lingua mea.
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Ecce Domine tu cognovisti omnia novissima, et antiqua: tu formasti me, et posuisti super me manum tuam.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 Mirabilis facta est scientia tua ex me: confortata est, et non potero ad eam.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Quo ibo a spiritu tuo? et quo a facie tua fugiam?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 Si sumpsero pennas meas diluculo, et habitavero in extremis maris:
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 Etenim illuc manus tua deducet me: et tenebit me dextera tua.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 Et dixi: Forsitan tenebrae conculcabunt me: et nox illuminatio mea in deliciis meis.
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 Quia tenebrae non obscurabuntur a te, et nox sicut dies illuminabitur: sicut tenebrae eius, ita et lumen eius.
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 Quia tu possedisti renes meos: suscepisti me de utero matris meae.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 Confitebor tibi quia terribiliter magnificatus es: mirabilia opera tua, et anima mea cognoscet nimis.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 Non est occultatum os meum a te, quod fecisti in occulto: et substantia mea in inferioribus terrae.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 Imperfectum meum viderunt oculi tui, et in libro tuo omnes scribentur: dies formabuntur, et nemo in eis.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 Mihi autem nimis honorificati sunt amici tui, Deus: nimis confortatus est principatus eorum.
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 Dinumerabo eos, et super arenam multiplicabuntur: exurrexi, et adhuc sum tecum.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 Si occideris Deus peccatores: viri sanguinum declinate a me:
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 Quia dicitis in cogitatione: accipient in vanitate civitates suas.
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Nonne qui oderunt te Domine, oderam: et super inimicos tuos tabescebam?
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 Perfecto odio oderam illos: et inimici facti sunt mihi.
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Proba me Deus, et scito cor meum: interroga me, et cognosce semitas meas.
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 Et vide, si via iniquitatis in me est: et deduc me in via aeterna.
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
