Psalmorum 137

1 Psalmus David, propter Hieremiam. Super flumina Babylonis, illic sedimus et flevimus: cum recordaremur Sion:

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 In salicibus in medio eius, suspendimus organa nostra.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 Quia illic interrogaverunt nos, qui captivos duxerunt nos, verba cantionum: Et qui abduxerunt nos: Hymnum cantate nobis de canticis Sion.

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Quomodo cantabimus canticum Domini in terra aliena?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Si oblitus fuero tui Ierusalem, oblivioni detur dextera mea.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Adhaereat lingua mea faucibus meis, si non meminero tui: Si non proposuero Ierusalem, in principio laetitiae meae.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Memor esto Domine filiorum Edom, in die Ierusalem: Qui dicunt: Exinanite, exinanite usque ad fundamentum in ea.

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Filia Babylonis misera: beatus, qui retribuet tibi retributionem tuam, quam retribuisti nobis.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Beatus, qui tenebit, et allidet parvulos suos ad petram.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.