Lamentationes 5
1 Recordare Domine quid acciderit nobis: intuere, et respice opprobrium nostrum.
Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.
2 Hereditas nostra versa est ad alienos: domus nostrae ad extraneos.
Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.
3 Pupilli facti sumus absque patre, matres nostrae quasi viduae.
Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.
4 Aquam nostram pecunia bibimus: ligna nostra pretio comparavimus.
Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.
5 Cervicibus nostris minabamur, lassis non dabatur requies.
На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.
6 Aegypto dedimus manum, et Assyriis ut saturaremur pane.
Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.
7 Patres nostri peccaverunt, et non sunt: et nos iniquitates eorum portavimus.
Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.
8 Servi dominati sunt nostri: non fuit qui redimeret de manu eorum.
Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.
9 In animabus nostris afferebamus panem nobis, a facie gladii in deserto.
Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.
10 Pellis nostra, quasi clibanus exusta est a facie tempestatum famis.
Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.
11 Mulieres in Sion humiliaverunt, et virgines in civitatibus Iuda.
Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.
12 Principes manu suspensi sunt: facies senum non erubuerunt.
Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.
13 Adolescentibus impudice abusi sunt: et pueri in ligno corruerunt.
Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.
14 Senes defecerunt de portis: iuvenes de choro psallentium.
Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.
15 Defecit gaudium cordis nostri: versus est in luctum chorus noster.
Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.
16 Cecidit corona capitis nostri: vae nobis, quia peccavimus.
Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!
17 Propterea moestum factum est cor nostrum, ideo contenebrati sunt oculi nostri.
Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,
18 Propter montem Sion quia disperiit, vulpes ambulaverunt in eo.
Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.
19 Tu autem Domine in aeternum permanebis, solium tuum in generatione et generationem.
Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.
20 Quare in perpetuum oblivisceris nostri? derelinques nos in longitudine dierum?
Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?
21 Converte nos Domine ad te, et convertemur: innova dies nostros, sicut a principio.
Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.
22 Sed proiiciens repulisti nos, iratus es contra nos vehementer.
Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?
