Job 7
1 Militia est vita hominis super terram: et sicut dies mercenarii, dies eius.
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Sicut servus desiderat umbram, et sicut mercenarius praestolatur finem operis sui:
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Sic et ego habui menses vacuos, et noctes laboriosas enumeravi mihi.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Si dormiero, dicam: Quando consurgam? et rursum expectabo vesperam, et replebor doloribus usque ad tenebras.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Induta est caro mea putredine et sordibus pulveris, cutis mea aruit, et contracta est.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Dies mei velocius transierunt quam a texente tela succiditur, et consumpti sunt absque ulla spe.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Memento quia ventus est vita mea, et non revertetur oculus meus ut videat bona.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Nec aspiciet me visus hominis: oculi tui in me, et non subsistam.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 Sicut consumitur nubes, et pertransit: sic qui descenderit ad inferos, non ascendet. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Nec revertetur ultra in domum suam, neque cognoscet eum amplius locus eius.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Quapropter et ego non parcam ori meo, loquar in tribulatione spiritus mei: confabulabor cum amaritudine animae meae.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Numquid mare ego sum, aut cetus, quia circumdedisti me carcere?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Si dixero: Consolabitur me lectulus meus, et relevabor loquens mecum in strato meo:
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Terrebis me per somnia, et per visiones horrore concuties.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Quam ob rem elegit suspendium anima mea, et mortem ossa mea.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Desperavi, nequaquam ultra iam vivam: parce mihi, nihil enim sunt dies mei.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Quid est homo, quia magnificas eum? aut quid apponis erga eum cor tuum?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 Visitas eum diluculo, et subito probas illum:
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Usquequo non parcis mihi, nec dimittis me ut glutiam salivam meam?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Peccavi, quid faciam tibi o custos hominum? quare posuisti me contrarium tibi, et factus sum mihimetipsi gravis?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Cur non tollis peccatum meum, et quare non aufers iniquitatem meam? ecce, nunc in pulvere dormiam: et si mane me quaesieris, non subsistam.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
