Job 4
1 Respondens autem Eliphaz Themanites, dixit:
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 Si coeperimus loqui tibi, forsitan moleste accipies, sed conceptum sermonem tenere quis poterit?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Ecce docuisti multos, et manus lassas roborasti:
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Vacillantes confirmaverunt sermones tui, et genua trementia confortasti:
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 Nunc autem venit super te plaga, et defecisti: tetigit te, et conturbatus es.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Ubi est timor tuus, fortitudo tua, patientia tua, et perfectio viarum tuarum?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Recordare obsecro te, quis umquam innocens periit? aut quando recti deleti sunt?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 Quin potius vidi eos, qui operantur iniquitatem, et seminant dolores, et metunt eos,
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 Flante Deo perisse, et spiritu irae eius esse consumptos:
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 Rugitus leonis, et vox leaenae, et dentes catulorum leonum contriti sunt.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 Tigris periit, eo quod non haberet praedam, et catuli leonis dissipati sunt.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 Porro ad me dictum est verbum absconditum, et quasi furtive suscepit auris mea venas susurri eius.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 In horrore visionis nocturnae, quando solet sopor occupare homines,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Pavor tenuit me, et tremor, et omnia ossa mea perterrita sunt:
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 Et cum spiritus me praesente transiret, inhorruerunt pili carnis meae.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 Stetit quidam, cuius non agnoscebam vultum, imago coram oculis meis, et vocem quasi aurae lenis audivi.
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 Numquid homo, Dei comparatione iustificabitur, aut factore suo purior erit vir?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Ecce qui serviunt ei, non sunt stabiles, et in angelis suis reperit pravitatem:
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 Quanto magis hi qui habitant domos luteas, qui terrenum habent fundamentum, consumentur velut a tinea?
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 De mane usque ad vesperam succidentur: et quia nullus intelligit, in aeternum peribunt.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Qui autem reliqui fuerint, auferentur ex eis: morientur, et non in sapientia.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
