Job 36
1 Addens quoque Eliu, haec locutus est:
Још говори Елијуј и рече:
2 Sustine me paululum, et indicabo tibi: adhuc enim habeo quod pro Deo loquar.
Потрпи ме мало, и показаћу ти, јер још има шта бих говорио за Бога.
3 Repetam scientiam meam a principio, et operatorem meum probabo iustum.
Почећу издалека беседу своју, и показаћу да је Творац мој праведан.
4 Vere enim absque mendacio sermones mei, et perfecta scientia probabitur tibi.
Доиста, неће бити лажне речи моје, код тебе је који право мисли.
5 Deus potentes non abiicit, cum et ipse sit potens.
Гле, Бог је силан, али никога не одбацује, силан је снагом срчаном.
6 Sed non salvat impios, et iudicium pauperibus tribuit.
Не да живети безбожнику, а невољницима чини правду.
7 Non auferet a iusto oculos suos, et reges in solio collocat in perpetuum, et illic eriguntur.
Не одвраћа од праведника очију својих, него још с царевима на престо посађује их на век, те се узвишују.
8 Et si fuerint in catenis, et vinciantur funibus paupertatis.
Ако ли су оковани у пута и свезани ужима невољничким,
9 Indicabit eis opera eorum, et scelera eorum, quia violenti fuerunt.
Тада им напомиње дела њихова и безакоња њихова како су силна.
10 Revelabit quoque aurem eorum, ut corripiat: et loquetur, ut revertantur ab iniquitate.
И отвара Му ухо да би се поправили, и говори им да се врате од безакоња.
11 Si audierint et observaverint, complebunt dies suos in bono, et annos suos in gloria:
Ако послушају и стану им служити, довршују дане своје у добру и године своје у радости.
12 Si autem non audierint, transibunt per gladium, et consumentur in stultitia.
Ако ли не послушају, гину од мача и умиру с безумља.
13 Simulatores et callidi provocant iram Dei, neque clamabunt cum vincti fuerint.
А који су лицемерног срца, навлаче гнев и не вичу кад их повеже;
14 Morietur in tempestate anima eorum, et vita eorum inter effeminatos.
Умире у младости душа њихова и живот њихов међу курвама.
15 Eripiet de angustia sua pauperem, et revelabit in tribulatione aurem eius.
Избавља невољника из невоље његове и отвара му ухо у муци.
16 Igitur salvabit te de ore angusto latissime, et non habente fundamentum subter se: requies autem mensae tuae erit plena pinguedine.
Тако би и тебе извео из тескобе на пространо место, где ништа не досађује, и мирни сто твој био би пун претилине.
17 Causa tua quasi impii iudicata est, causam iudiciumque recipies.
Али си заслужио суд безбожнички; и суд и правда снађе те.
18 Non te ergo superet ira, ut aliquem opprimas: nec multitudo donorum inclinet te.
Доиста, гнев је на теби; гледај да те не одбаци у карању, те те велики откуп неће избавити.
19 Depone magnitudinem tuam absque tribulatione, et omnes robustos fortitudine.
Хоће ли гледати на твоје богатство? Неће ни на злато ни на какву силу блага твог.
20 Ne protrahas noctem, ut ascendant populi pro eis.
Не уздиши за ноћу у коју народи одлазе на своје место.
21 Cave ne declines ad iniquitatem: hanc enim coepisti sequi post miseriam.
Чувај се да не погледаш на таштину и волиш на њу него невољу.
22 Ecce, Deus excelsus in fortitudine sua, et nullus ei similis in legislatoribus.
Гле, Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као Он?
23 Quis poterit scrutari vias eius? aut quis potest ei dicere: Operatus es iniquitatem?
Ко Му је одредио пут Његов? Или ко ће Му рећи: Чиниш неправо?
24 Memento quod ignores opus eius, de quo cecinerunt viri.
Опомињи се да величаш дела Његова, која гледају људи.
25 Omnes homines vident eum, unusquisque intuetur procul.
Сви људи виде их, сваки их гледа из далека.
26 Ecce, Deus magnus vincens scientiam nostram: numerus annorum eius inaestimabilis.
Гле, Бог је велик, и не можемо Га познати, број година Његових не може се докучити.
27 Qui aufert stillas pluviae, et effundit imbres ad instar gurgitum.
Јер Он стеже капље водене, које лију дажд из облака Његових;
28 Qui de nubibus fluunt, quae praetexunt cuncta desuper.
Кад теку облаци, капљу на мноштво људско.
29 Si voluerit extendere nubes quasi tentorium suum.
И ко би разумео простор облацима и грмљаву у шатору његовом?
30 Et fulgurare lumine suo desuper, cardines quoque maris operiet.
Како простире над њим светлост своју, и дубине морске покрива?
31 Per haec enim iudicat populos, et dat escas multis mortalibus.
Тиме суди народима, даје хране изобила.
32 In manibus abscondit lucem, et praecepit ei ut rursus adveniat.
Рукама заклања светлост, и наређује кога да срете,
33 Annunciat de ea amico suo, quod possessio eius sit, ut ad eam possit ascendere.
Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском.
