Job 31
1 Pepigi foedus cum oculis meis ut ne cogitarem quidem de virgine.
Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
2 Quam enim partem haberet in me Deus desuper, et hereditatem Omnipotens de excelsis?
Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
3 Numquid non perditio est iniquo, et alienatio operantibus iniustitiam?
Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
4 Nonne ipse considerat vias meas, et cunctos gressus meos dinumerat?
Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
5 Si ambulavi in vanitate, et festinavit in dolo pes meus:
Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
6 Appendat me in statera iusta, et sciat Deus simplicitatem meam.
Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
7 Si declinavit gressus meus de via, et si secutus est oculus meus cor meum, et si manibus meis adhaesit macula:
Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
8 Seram, et alius comedat: et progenies mea eradicetur.
Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
9 Si deceptum est cor meum super muliere, et si ad ostium amici mei insidiatus sum:
Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
10 Scortum alterius sit uxor mea, et super illam incurventur alii.
Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
11 Hoc enim nefas est, et iniquitas maxima.
Јер је то грдило и безакоње за судије.
12 Ignis est usque ad perditionem devorans, et omnia eradicans genimina.
Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
13 Si contempsi subire iudicium cum servo meo, et ancilla mea, cum disceptarent adversum me.
Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
14 Quid enim faciam cum surrexerit ad iudicandum Deus? et cum quaesierit, quid respondebo illi?
Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
15 Numquid non in utero fecit me qui et illum operatus est: et formavit me in vulva unus?
Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
16 Si negavi, quod volebant, pauperibus, et oculos viduae expectare feci:
Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
17 Si comedi buccellam meam solus, et non comedit pupillus ex ea:
И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
18 (Quia ab infantia mea crevit mecum miseratio: et de utero matris meae egressa est mecum.)
Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
19 Si despexi pereuntem, eo quod non habuerit indumentum, et absque operimento pauperem:
Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
20 Si non benedixerunt mihi latera eius, et de velleribus ovium mearum calefactus est:
Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
21 Si levavi super pupillum manum meam, etiam cum viderem me in porta superiorem:
Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
22 Humerus meus a iunctura sua cadat, et brachium meum cum suis ossibus confringatur.
Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
23 Semper enim quasi tumentes super me fluctus timui Deum, et pondus eius ferre non potui.
Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
24 Si putavi aurum robur meum, et obrizo dixi: Fiducia mea.
Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
25 Si laetatus sum super multis divitiis meis, et quia plurima reperit manus mea.
Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
26 Si vidi solem cum fulgeret, et lunam incedentem clare:
Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
27 Et laetatum est in abscondito cor meum, et osculatus sum manum meam ore meo.
И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
28 Quae est iniquitas maxima, et negatio contra Deum altissimum.
И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
29 Si gavisus sum ad ruinam eius, qui me oderat, et exultavi quod invenisset eum malum.
Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
30 Non enim dedi ad peccandum guttur meum, ut expeterem maledicens animam eius.
Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
31 Si non dixerunt viri tabernaculi mei: Quis det de carnibus eius ut saturemur?
Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
32 Foris non mansit peregrinus, ostium meum viatori patuit.
Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
33 Si abscondi quasi homo peccatum meum, et celavi in sinu meo iniquitatem meam.
Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
34 Si expavi ad multitudinem nimiam, et despectio propinquorum terruit me: et non magis tacui, nec egressus sum ostium.
Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
35 Quis mihi tribuat auditorem, ut desiderium meum audiat Omnipotens: et librum scribat ipse qui iudicat.
О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
36 Ut in humero meo portem illum, et circumdem illum quasi coronam mihi?
Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
37 Per singulos gradus meos pronunciabo illum, et quasi principi offeram eum.
Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
38 Si adversum me terra mea clamat, et cum ipsa sulci eius deflent:
Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
39 Si fructus eius comedi absque pecunia, et animam agricolarum eius afflixi:
Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
40 Pro frumento oriatur mihi tribulus, et pro hordeo spina.
Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
