Job 30
1 Nunc autem derident me iuniores tempore, quorum non dignabar patres ponere cum canibus gregis mei:
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Quorum virtus manuum mihi erat pro nihilo, et vita ipsa putabantur indigni.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 Egestate et fame steriles, qui rodebant in solitudine, squallentes calamitate, et miseria.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 Et mandebant herbas, et arborum cortices, et radix iuniperorum erat cibus eorum.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 Qui de convallibus ista rapientes, cum singula reperissent, ad ea cum clamore currebant.
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 In desertis habitabant torrentium, et in cavernis terrae, vel super glaream.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 Qui inter huiuscemodi laetabantur, et esse sub sentibus delicias computabant.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 Filii stultorum et ignobilium, et in terra penitus non parentes.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 Nunc in eorum canticum versus sum, et factus sum eis in proverbium.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 Abominantur me, et longe fugiunt a me, et faciem meam conspuere non verentur.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 Pharetram enim suam aperuit, et afflixit me, et frenum posuit in os meum.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 Ad dexteram orientis calamitatis meae illico surrexerunt: pedes meos subverterunt, et oppresserunt quasi fluctibus semitis suis.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 Dissipaverunt itinera mea, insidiati sunt mihi, et praevaluerunt, et non fuit qui ferret auxilium.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 Quasi rupto muro, et aperta ianua, irruerunt super me, et ad meas miserias devoluti sunt.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Redactus sum in nihilum: abiit quasi ventus desiderium meum: et velut nubes pertransiit salus mea.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 Nunc autem in memetipso marcescit anima mea, et possident me dies afflictionis.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 Nocte os meum perforatur doloribus: et qui me comedunt, non dormiunt.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 In multitudine eorum consumitur vestimentum meum, et quasi capito tunicae succinxerunt me.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 Comparatus sum luto, et assimilatus sum favillae et cineri.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 Clamo ad te, et non exaudis me: sto, et non respicis me.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Mutatus es mihi in crudelem, et in duritia manus tuae adversaris mihi.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Elevasti me, et quasi super ventum ponens elisisti me valide.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 Scio quia morti trades me, ubi constituta est domus omni viventi.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Verumtamen non ad consumptionem meam emittis manum tuam: et si corruerim, ipse salvabis.
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Flebam quondam super eo, qui afflictus erat, et compatiebatur anima mea pauperi.
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 Expectabam bona, et venerunt mihi mala: praestolabar lucem, et eruperunt tenebrae.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 Interiora mea efferbuerunt absque ulla requie, praevenerunt me dies afflictionis.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 Moerens incedebam, sine furore, consurgens, in turba clamabam.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 Frater fui draconum, et socius struthionum.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 Cutis mea denigrata est super me, et ossa mea aruerunt prae caumate.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 Versa est in luctum cithara mea, et organum meum in vocem flentium.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
