Job 3
1 Post haec aperuit Iob os suum, et maledixit diei suo,
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 et locutus est.
И проговоривши Јов рече:
3 Pereat dies in qua natus sum, et nox in qua dictum est: Conceptus est homo.
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Dies ille vertatur in tenebras, non requirat eum Deus desuper, et non illustretur lumine.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Obscurent eum tenebrae et umbra mortis, occupet eum caligo, et involvatur amaritudine.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 Noctem illam tenebrosus turbo possideat, non computetur in diebus anni, nec numeretur in mensibus:
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Sit nox illa solitaria, nec laude digna:
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Maledicant ei qui maledicunt diei, qui parati sunt suscitare Leviathan:
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Obtenebrentur stellae caligine eius: expectet lucem et non videat, nec ortum surgentis aurorae:
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 Quia non conclusit ostia ventris, qui portavit me, nec abstulit mala ab oculis meis.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Quare non in vulva mortuus sum, egressus ex utero non statim perii?
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Quare exceptus genibus? cur lactatus uberibus?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 Nunc enim dormiens silerem, et somno meo requiescerem:
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 Cum regibus et consulibus terrae, qui aedificant sibi solitudines:
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 Aut cum principibus, qui possident aurum, et replent domos suas argento:
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Aut sicut abortivum absconditum non subsisterem, vel qui concepti non viderunt lucem.
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 Ibi impii cessaverunt a tumultu, et ibi requieverunt fessi robore.
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 Et quondam vincti pariter sine molestia, non audierunt vocem exactoris.
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 Parvus et magnus ibi sunt, et servus liber a domino suo.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Quare misero data est lux, et vita his, qui in amaritudine animae sunt?
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 qui expectant mortem, et non venit, quasi effodientes thesaurum:
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 Gaudentque vehementer cum invenerint sepulchrum.
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 Viro cuius abscondita est via, et circumdedit eum Deus tenebris?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 Antequam comedam suspiro: et tamquam inundantes aquae, sic rugitus meus:
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 Quia timor, quem timebam, evenit mihi: et quod verebar accidit.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 Nonne dissimulavi? nonne silui? nonne quievi? et venit super me indignatio.
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
