Job 10
1 Taedet animam meam vitae meae, dimittam adversum me eloquium meum, loquar in amaritudine animae meae.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 Dicam Deo: Noli me condemnare: indica mihi cur me ita iudices.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Numquid bonum tibi videtur, si calumnieris me, et opprimas me opus manuum tuarum, et consilium impiorum adiuves?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Numquid oculi carnei tibi sunt: aut sicut videt homo, et tu videbis?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Numquid sicut dies hominis dies tui, et anni tui sicut humana sunt tempora,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 Ut quaeras iniquitatem meam, et peccatum meum scruteris?
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 Et scias quia nihil impium fecerim, cum sit nemo qui de manu tua possit eruere.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Manus tuae fecerunt me, et plasmaverunt me totum in circuitu: et sic repente praecipitas me?
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Memento quaeso quod sicut lutum feceris me, et in pulverem reduces me.
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Nonne sicut lac mulsisti me, et sicut caseum me coagulasti?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Pelle et carnibus vestisti me: ossibus et nervis compegisti me.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Vitam et misericordiam tribuisti mihi, et visitatio tua custodivit spiritum meum.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 Licet haec celes in corde tuo, tamen scio quia universorum memineris.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 Si peccavi, et ad horam pepercisti mihi: cur ab iniquitate mea mundum me esse non pateris?
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 Et si impius fuero, vae mihi est: et si iustus, non levabo caput, saturatus afflictione et miseria.
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 Et propter superbiam quasi leaenam capies me, reversusque mirabiliter me crucias.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 Instauras testes tuos contra me, et multiplicas iram tuam adversum me, et poenae militant in me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Quare de vulva eduxisti me? qui utinam consumptus essem ne oculus me videret.
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 Fuissem quasi non essem, de utero translatus ad tumulum.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Numquid non paucitas dierum meorum finietur brevi? dimitte ergo me, ut plangam paululum dolorem meum:
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Antequam vadam et non revertar, ad terram tenebrosam, et opertam mortis caligine:
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 Terram miseriae et tenebrarum, ubi umbra mortis, et nullus ordo, sed sempiternus horror inhabitat.
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
