Hebræos 10
1 Umbram enim habens lex futurorum bonorum, non ipsam imaginem rerum: per singulos annos eisdem ipsis hostiis, quas offerunt indesinenter, numquam potest accedentes perfectos facere:
Јер закон имајући сен добара која ће доћи, а не само обличје ствари, не може никада савршити оне који приступају сваке године и приносе оне исте жртве.
2 alioquin cessassent offerri: ideo quod nullam haberent ultra conscientiam peccati, cultores semel mundati:
Иначе би престале приносити се, кад они који служе не би више имали никакву савест за грехе, кад се једном очисте;
3 sed in ipsis commemoratio peccatorum per singulos annos fit.
Него се њима сваке године чини спомен за грехе.
4 impossibile enim est sanguine taurorum et hircorum auferri peccata.
Јер крв јунчија и јарчија не може узети грехе.
5 Ideo ingrediens mundum dicit: Hostiam, et oblationem noluisti: corpus autem aptasti mihi:
Зато, улазећи у свет говори: Жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.
6 holocaustomata pro peccato non tibi placuerunt.
Жртве и прилози за грех нису Ти били угодни.
7 Tunc dixi: Ecce venio: in capite libri scriptum est de me: Ut faciam, Deus, voluntatem tuam.
Тада рекох: Ево дођох, у почетку књиге писано је за мене, да учиним вољу Твоју, Боже.
8 Superius dicens: Quia hostias, et oblationes, et holocaustomata pro peccato noluisti, nec placita sunt tibi, quae secundum legem offeruntur,
И више казавши: Прилога и приноса и жртава, и жртава за грехе ниси хтео, нити су Ти били угодни, што се по закону приносе;
9 tunc dixi: Ecce venio, ut faciam, Deus, voluntatem tuam: aufert primum, ut sequens statuat.
Тада рече: Ево дођох да учиним вољу Твоју, Боже. Укида прво да постави друго.
10 In qua voluntate sanctificati sumus per oblationem corporis Iesu Christi semel.
По којој смо вољи ми освећени приносом тела Исуса Христа једном.
11 Et omnis quidem sacerdos praesto est quotidie ministrans, et easdem saepe offerens hostias, quae numquam possunt auferre peccata:
И сваки свештеник стоји сваки дан служећи и једне жртве много пута приносећи које никад не могу узети грехе.
12 hic autem unam pro peccatis offerens hostiam, in sempiternum sedet in dextera Dei,
А Он принесавши једину жртву за грехе седи свагда с десне стране Богу.
13 de cetero expectans donec ponantur inimici eius scabellum pedum eius.
Чекајући даље док се положе непријатељи Његови подножје ногама Његовим.
14 Una enim oblatione, consummavit in sempiternum sanctificatos.
Јер једним приносом савршио је вавек оне који бивају освећени.
15 Contestatur autem nos et Spiritus sanctus. Postquam enim dixit:
А сведочи нам и Дух Свети; јер као што је напред казано:
16 Hoc autem testamentum, quod testabor ad illos post dies illos, dicit Dominus: Dabo leges meas in cordibus eorum, et in mentibus eorum superscribam eas:
Ово је завет који ћу начинити с њима после оних дана, говори Господ: Даћу законе своје у срца њихова, и у мислима њиховим написаћу их;
17 et peccatorum, et iniquitatum eorum iam non recordabor amplius.
И грехе њихове и безакоња њихова нећу више спомињати.
18 Ubi autem horum remissio: iam non est oblatio pro peccato.
А где је опроштење ових онде више нема прилога за грехе.
19 Habentes itaque fratres fiduciam in introitu sanctorum in sanguine Christi,
Имајући, дакле, слободу, браћо, улазити у светињу крвљу Исуса Христа, путем новим и живим.
20 quam initiavit nobis viam novam, et viventem per velamen, id est, carnem suam,
Који нам је обновио заветом, то јест телом својим,
21 et sacerdotem magnum super domum Dei:
И свештеника великог над домом Божијим:
22 accedamus cum vero corde in plenitudine fidei, aspersi corda a conscientia mala, et abluti corpus aqua munda,
Да приступамо с истиним срцем у пуној вери, очишћени у срцима од зле савести, и умивени по телу водом чистом;
23 teneamus spei nostrae confessionem indeclinabilem, (fidelis enim est qui repromisit),
Да се држимо тврдо признања наде: јер је веран онај који је обећао;
24 et consideremus invicem in provocationem charitatis, et bonorum operum:
И да разумевамо један другог у подбуњивању к љубави и добрим делима,
25 non deserentes collectionem nostram, sicut consuetudinis est quibusdam, sed consolantes, et tanto magis quanto videritis appropinquantem diem.
Не остављајући скупштину своју, као што неки имају обичај, него један другог саветујући, толико већма колико видите да се приближује дан судни.
26 Voluntarie enim peccantibus nobis post acceptam notitiam veritatis, iam non relinquitur pro peccatis hostia,
Јер кад ми грешимо намерно, пошто смо примили познање истине, нема више жртве за грехе;
27 terribilis autem quaedam expectatio iudicii, et ignis aemulatio, quae consumptura est adversarios.
Него страшно чекање суда, и ревност огња који ће да поједе оне који се супроте.
28 Irritam quis faciens legem Moysi, sine ulla miseratione duobus vel tribus testibus moritur:
Ко преступи закон Мојсијев, без милости умире код два или три сведока.
29 quanto magis putatis deteriora mereri supplicia qui filium Dei conculcaverit, et sanguinem testamenti pollutum duxerit, in quo sanctificatus est, et spiritui gratiae contumeliam fecerit?
Колико мислите да ће горе муке заслужити онај који сина Божијег погази, и крв завета којом се освети за погану уздржи, и Духа благодати наружи?
30 Scimus enim qui dixit: Mihi vindictam, et ego retribuam. Et iterum: Quia iudicabit Dominus populum suum.
Јер знамо Оног који рече: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ; и опет: Господ ће судити народу свом.
31 Horrendum est incidere in manus Dei viventis.
Страшно је упасти у руке Бога Живога.
32 Rememoramini autem pristinos dies, in quibus illuminati, magnum certamen sustinuistis passionum:
Опомињите се, пак, првих дана својих, у које се просветлисте и многу борбу страдања поднесосте,
33 et in altero quidem opprobriis, et tribulationibus spectaculum facti: in altero autem socii taliter conversantium effecti.
Које поставши гледање са срамота и невоља, а које поставши другови онима који живе тако.
34 Nam et vinctis compassi estis, et rapinam bonorum vestrorum cum gaudio suscepistis, cognoscentes vos habere meliorem, et manentem substantiam.
Јер се на окове моје сажалисте, и дадосте с радошћу да се разграби ваше имање, знајући да имате себи имање боље и непропадљиво на небесима.
35 Nolite itaque amittere confidentiam vestram, quae magnam habet remunerationem.
Не одбацујте, дакле, слободу своју, која има велику плату.
36 Patientia enim vobis necessaria est: ut voluntatem Dei facientes, reportetis promissionem.
Јер вам је трпљење од потребе да вољу Божију савршивши примите обећање.
37 Adhuc enim modicum aliquantulumque, qui venturus est, veniet, et non tardabit.
Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити.
38 iustus autem meus ex fide vivit. quod si subtraxerit se, non placebit animae meae.
А праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе.
39 Nos autem non sumus subtractionis filii in perditionem, sed fidei in acquisitionem animae.
А ми, браћо, нисмо од оних који одступају на погибао, него од оних који верују да спасу душе.
