Genesis 8
1 Recordatus autem Deus Noe, cunctorumque animantium, et omnium iumentorum, quae erant cum eo in arca, adduxit spiritum super terram, et imminutae sunt aquae.
А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду.
2 Et clausi sunt fontes abyssi, et cataractae caeli: et prohibitae sunt pluviae de caelo.
И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
3 Reversaeque sunt aquae de terra euntes et redeuntes: et coeperunt minui post centum quinquaginta dies.
И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана;
4 Requievitque arca mense septimo, vigesimo septimo die mensis super montes Armeniae.
Те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату.
5 At vero aquae ibant et decrescebant usque ad decimum mensem: decimo enim mense, primo die mensis, apparuerunt cacumina montium.
И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првог дана десетог месеца показаше се врхови од брда.
6 Cumque transissent quadraginta dies, aperiens Noe fenestram arcae, quam fecerat, dimisit corvum:
А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио;
7 qui egrediebatur, et non revertebatur, donec siccarentur aquae super terram.
И испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи.
8 Emisit quoque columbam post eum, ut videret si iam cessassent aquae super faciem terrae.
Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље.
9 Quae cum non invenisset ubi requiesceret pes eius, reversa est ad eum in arcam: aquae enim erant super universam terram: extenditque manum suam, et apprehensam intulit in arcam.
А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
10 Expectatis autem ultra septem diebus aliis, rursum dimisit columbam ex arca.
И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
11 At illa venit ad eum ad vesperam, portans ramum olivae virentibus foliis in ore suo. intellexit ergo Noe quod cessassent aquae super terram.
И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
12 Expectavitque nihilominus septem alios dies: et emisit columbam, quae non est reversa ultra ad eum.
Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
13 Igitur sexcentesimo primo anno, primo mense, prima die mensis imminutae sunt aquae super terram: et aperiens Noe tectum arcae, aspexit, viditque quod exiccata esset superficies terrae.
Шест стотина прве године века Нојевог први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву.
14 Mense secundo, septimo et vigesimo die mensis arefacta est terra.
А другог месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува.
15 Locutus est autem Deus ad Noe, dicens:
Тада рече Бог Ноју говорећи:
16 Egredere de arca, tu et uxor tua, filii tui et uxores filiorum tuorum tecum.
Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
17 Cuncta animantia, quae sunt apud te, ex omni carne, tam in volatilibus quam in bestiis et universis reptilibus, quae reptant super terram, educ tecum, et ingredimini super terram: crescite et multiplicamini super eam.
Све звери што су са тобом од сваког тела, птице и стоку и шта год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
18 Egressus est ergo Noe, et filii eius: uxor illius, et uxores filiorum eius cum eo.
И изиђе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим.
19 Sed et omnia animantia, iumenta, et reptilia quae reptant super terram secundum genus suum, egressa sunt de arca.
Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изиђоше из ковчега.
20 Aedificavit autem Noe altare Domino: et tollens de cunctis pecoribus et volucribus mundis, obtulit holocausta super altare.
И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
21 Odoratusque est Dominus odorem suavitatis, et ait: Nequaquam ultra maledicam terrae propter homines: sensus enim et cogitatio humani cordis in malum prona sunt ab adolescentia sua: non igitur ultra percutiam omnem animam viventem sicut feci.
И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати све што живи, као што учиних.
22 Cunctis diebus terrae, sementis et messis, frigus et aestus, aestas et hiems, nox et dies non requiescent.
Од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.
A Dove is Sent Forth from the Ark
