Exodus 33
1 Locutusque est Dominus ad Moysen, dicens: Vade, ascende de loco isto tu, et populus tuus quem eduxisti de Terra Aegypti, in terram quam iuravi Abraham, Isaac, et Iacob, dicens: Semini tuo dabo eam:
И рече Господ Мојсију: Иди, дигни се одатле ти и народ, који си извео из земље мисирске, пут земље за коју се заклех Авраму, Исаку и Јакову говорећи: Семену твом даћу је.
2 et mittam praecursorem tui angelum, ut eiiciam Chananaeum, et Amorrhaeum, et Hethaeum, et Pherezaeum, et Hevaeum, et Iebusaeum,
И послаћу пред тобом анђела, и изагнаћу Хананеје, Амореје и Хетеје и Ферезеје и Јевеје и Јевусеје.
3 et intres in terram fluentem lacte et melle. Non enim ascendam tecum, quia populus durae cervicis est: ne forte disperdam te in via.
И одвешће вас у земљу где тече млеко и мед; јер нећу сам ићи с тобом зато што си народ тврдоврат, па бих те могао сатрти путем.
4 Audiensque populus sermonem hunc pessimum, luxit: et nullus ex more indutus est cultu suo.
А народ чувши ову злу реч ожалости се, и нико не метну на се свог накита.
5 Dixitque Dominus ad Moysen: Loquere filiis Israel: Populus durae cervicis es, semel ascendam in medio tui, et delebo te. Iam nunc depone ornatum tuum, ut sciam quid faciam tibi.
Јер Господ рече Мојсију: Кажи синовима Израиљевим: Ви сте народ тврдоврат; доћи ћу часом усред тебе, и истребићу те; а сада скини накит свој са себе, и знаћу шта ћу чинити с тобом.
6 Deposuerunt ergo filii Israel ornatum suum a monte Horeb.
И поскидаше са себе синови Израиљеви наките своје код горе Хорива.
7 Moyses quoque tollens tabernaculum, tetendit extra castra procul, vocavitque nomen eius, Tabernaculum foederis. Et omnis populus, qui habebat aliquam quaestionem, egrediebatur ad Tabernaculum foederis, extra castra.
А Мојсије узе шатор и разапе га себи иза логора далеко, и назва га шатор од састанка, и ко год тражаше Господа, долажаше к шатору од састанка иза логора.
8 Cumque egrederetur Moyses ad tabernaculum, surgebat universa plebs, et stabat unusquisque in ostio papilionis sui, aspiciebantque tergum Moysi, donec ingrederetur tentorium.
И кад Мојсије иђаше у шатор, сав народ устајаше, и свак стајаше на вратима свог шатора, и гледаху за Мојсијем док не уђе у шатор.
9 Ingresso autem illo tabernaculum foederis, descendebat columna nubis, et stabat ad ostium, loquebaturque cum Moyse,
А кад Мојсије улажаше у шатор, спушташе се ступ од облака и устављаше се на вратима од шатора, и Господ говораше с Мојсијем.
10 cernentibus universis quod columna nubis staret ad ostium Tabernaculi. Stabantque ipsi, et adorabant per fores tabernaculorum suorum.
И сав народ видећи ступ од облака где стоји на вратима од шатора, устајаше сав народ, и свак се клањаше на вратима од свог шатора.
11 Loquebatur autem Dominus ad Moysen facie ad faciem, sicut solet loqui homo ad amicum suum. Cumque ille reverteretur in castra, minister eius Iosue filius Nun, puer, non recedebat de Tabernaculo.
И Господ говораше с Мојсијем лицем к лицу као што говори човек с пријатељем својим. Потом се враћаше Мојсије у логор, а слуга његов Исус син Навин, момак, не излажаше из шатора.
12 Dixit autem Moyses ad Dominum: Praecipis ut educam populum istum: et non indicas mihi quem missurus es mecum, praesertim cum dixeris: Novi te ex nomine, et invenisti gratiam coram me.
И рече Мојсије Господу: Гледај, Ти ми кажеш: Води тај народ. А ниси ми казао кога ћеш послати са мном, а рекао си: Знам те по имену и нашао си милост преда мном.
13 Si ergo inveni gratiam in conspectu tuo, ostende mihi faciem tuam, ut sciam te, et inveniam gratiam ante oculos tuos: respice populum tuum gentem hanc.
Ако сам дакле нашао милост пред Тобом, покажи ми пут свој, да Те познам и нађем милост пред Тобом; и види да је овај народ Твој народ.
14 Dixitque Dominus: Facies mea praecedet te, et requiem dabo tibi.
И рече Господ: Моје ће лице ићи напред, и даћу ти одмор.
15 Et ait Moyses: Si non tu ipse praecedas, ne educas nos de loco isto.
А Мојсије му рече: Ако неће ићи напред лице Твоје, немој нас кретати одавде.
16 In quo enim scire poterimus ego et populus tuus invenisse nos gratiam in conspectu tuo, nisi ambulaveris nobiscum, ut glorificemur ab omnibus populis qui habitant super terram?
Јер по чему ће се познати да смо нашли милост пред Тобом, ја и народ Твој? Зар не по томе што Ти идеш с нама? Тако ћемо се разликовати ја и народ Твој од сваког народа на земљи.
17 Dixit autem Dominus ad Moysen: Et verbum istud, quod locutus es, faciam: invenisti enim gratiam coram me, et teipsum novi ex nomine.
А Господ рече Мојсију: Учинићу и то што си казао, јер си нашао милост преда мном и знам те по имену.
18 Qui ait: Ostende mihi gloriam tuam.
Опет рече Мојсије: Молим Те, покажи ми славу своју.
19 Respondit: Ego ostendam omne bonum tibi, et vocabo in nomine Domini coram te: et miserebor cui voluero, et clemens ero in quem mihi placuerit.
А Господ му рече: Учинићу да прође све добро моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим.
20 Rursumque ait: Non poteris videre faciem meam: non enim videbit me homo, et vivet.
И рече: Али нећеш моћи видети лице моје, јер не може човек мене видети и остати жив.
21 Et iterum: Ecce, inquit, est locus apud me, et stabis supra petram.
И рече Господ: Ево место код мене, па стани на стену.
22 Cumque transibit gloria mea, ponam te in foramine petrae, et protegam dextera mea, donec transeam:
И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у раселину камену, и заклонићу те руком својом док не прођем.
23 tollamque manum meam, et videbis posteriora mea: faciem autem meam videre non poteris.
Потом ћу дигнути руку своју, и видећеш ме с леђа, а лице се моје не може видети.
