Ecclesiastes 6
1 Est et aliud malum, quod vidi sub sole, et quidem frequens apud homines:
Има зло које видех под сунцем и често је међу људима:
2 Vir, cui dedit Deus divitias, et substantiam, et honorem, et nihil deest animae suae ex omnibus, quae desiderat: nec tribuit ei potestatem Deus ut comedat ex eo, sed homo extraneus vorabit illud. hoc vanitas, et miseria magna est.
Некоме Бог да богатство и благо и славу, те душа његова има све шта год жели, али му не да Бог да то ужива, него ужива други. То је таштина и љуто зло.
3 Si genuerit quispiam centum liberos, et vixerit multos annos, et plures dies aetatis habuerit, et anima illius non utatur bonis substantiae suae, sepulturaque careat: de hoc ergo pronuncio quod melior illo sit abortivus.
Да би ко родио сто синова и живео много година и дани би се века његовог веома намножили, а душа се његова не би наситила доброг, те ни погреба не би имао, кажем да је боље недоношче од њега.
4 Frustra enim venit, et pergit ad tenebras, et oblivione delebitur nomen eius.
Јер узалуд дође и у таму отиде и име му је тамом покривено;
5 Non vidit solem, neque cognovit distantiam boni et mali:
Ни сунца не виде, нити шта позна, а почива боље него онај.
6 etiam si duobus millibus annis vixerit, et non fuerit perfruitus bonis: nonne ad unum locum properant omnia?
И да би живео две хиљаде година, а добра не би уживао, не одлазе ли сви на једно место?
7 Omnis labor hominis in ore eius: sed anima eius non implebitur.
Сав је труд човечји за уста његова, али се не може наситити душа његова.
8 Quid habet amplius sapiens a stulto? et quid pauper nisi ut pergat illuc, ubi est vita?
Јер шта има мудри више него безумни? Шта ли сиромах, који се уме владати међу живима?
9 Melius est videre quod cupias, quam desiderare quod nescias. sed et hoc vanitas est, et praesumptio spiritus.
Боље је видети очима него ли желети; и то је таштина и мука духу.
10 Qui futurus est, iam vocatum est nomen eius: et scitur quod homo sit, et non possit contra fortiorem se in iudicio contendere.
Шта је ко, давно је тим назван; и зна се да је човек и да се не може судити с јачим од себе.
11 Verba sunt plurima, multamque in disputando habentia vanitatem.
Кад, дакле, има много ствари које умножавају таштину, каква је корист човеку?
12 Quid necesse est homini maiora se quaerere, cum ignoret quid conducat sibi in vita sua numero dierum peregrinationis suae, et tempore, quod velut umbra praeterit? Aut quis ei poterit indicare quod post eum futurum sub sole sit?
Јер ко зна шта је добро човеку у животу, за мало дана таштог живота његовог, који му пролазе као сен? Или ко ће казати човеку шта ће бити после њега под сунцем?
