Psalmorum 71
1 Psalmus David, filiorum Jonadab, et priorum captivorum. In te, Domine, speravi; non confundar in æternum.
У Тебе се, Господе, уздам, немој ме оставити под срамотом вечном.
2 In justitia tua libera me, et eripe me: inclina ad me aurem tuam, et salva me.
Правдом својом избави ме, и опрости ме, пригни к мени ухо своје и помози ми.
3 Esto mihi in Deum protectorem, et in locum munitum, ut salvum me facias: quoniam firmamentum meum et refugium meum es tu.
Буди ми град где бих свагда долазио да живим, уреди спасење моје; јер си Ти град мој и крепост моја.
4 Deus meus, eripe me de manu peccatoris, et de manu contra legem agentis, et iniqui:
Боже мој! Узми ме из руке безбожникове, из руке безаконикове и насилникове.
5 quoniam tu es patientia mea, Domine; Domine, spes mea a juventute mea.
Јер си Ти надање моје, Господ је Господ поуздање моје од младости моје.
6 In te confirmatus sum ex utero; de ventre matris meæ tu es protector meus; in te cantatio mea semper.
Тебе се држим од рођења, од утробе матере моје Ти си бранич мој; Тобом се хвалим свагда.
7 Tamquam prodigium factus sum multis; et tu adjutor fortis.
Чудо сам многима, а Ти си уточиште моје јако.
8 Repleatur os meum laude, ut cantem gloriam tuam, tota die magnitudinem tuam.
Уста су моја пуна хвале Твоје, славе Твоје сваки дан.
9 Ne projicias me in tempore senectutis; cum defecerit virtus mea, ne derelinquas me.
Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја, немој ме оставити.
10 Quia dixerunt inimici mei mihi, et qui custodiebant animam meam consilium fecerunt in unum,
Јер непријатељи моји мисле о мени, и који вребају душу моју договарају се,
11 dicentes: Deus dereliquit eum: persequimini et comprehendite eum, quia non est qui eripiat.
Говорећи: Бог га је оставио, потерајте и ухватите га, јер га нема ко избавити.
12 Deus, ne elongeris a me; Deus meus, in auxilium meum respice.
Боже! Не буди далеко од мене; Боже мој! Похитај ми у помоћ.
13 Confundantur et deficiant detrahentes animæ meæ; operiantur confusione et pudore qui quærunt mala mihi.
Нек се постиде и погину противници душе моје; нека попадне стид и срамота на оне који ми траже зла!
14 Ego autem semper sperabo, et adjiciam super omnem laudem tuam.
А ја ћу се свагда уздати, и понављаћу хвале Теби.
15 Os meum annuntiabit justitiam tuam, tota die salutare tuum. Quoniam non cognovi litteraturam,
Уста ће моја казивати правду Твоју, сваки дан доброчинства Твоја, јер им не знам броја.
16 introibo in potentias Domini; Domine, memorabor justitiæ tuæ solius.
Ући ћу у сили Господа Господа, и славићу само Твоју правду.
17 Deus, docuisti me a juventute mea; et usque nunc pronuntiabo mirabilia tua.
Боже! Ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса Твоја.
18 Et usque in senectam et senium, Deus, ne derelinquas me, donec annuntiem brachium tuum generationi omni quæ ventura est, potentiam tuam,
Ни у старости и кад оседех немој ме оставити, Боже, еда бих казивао мишицу Твоју наслеђу, свој омладини силу Твоју,
19 et justitiam tuam, Deus, usque in altissima; quæ fecisti magnalia, Deus: quis similis tibi?
Правда је Твоја, Боже, до највише висине; у великим делима, која си учинио, Боже, ко је као Ти?
20 Quantas ostendisti mihi tribulationes multas et malas! et conversus vivificasti me, et de abyssis terræ iterum reduxisti me.
Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, пак си ме опет оставио међу живима и из бездана ме земаљских опет извадио.
21 Multiplicasti magnificentiam tuam; et conversus consolatus es me.
Много си ме пута подизао и понављао утехе.
22 Nam et ego confitebor tibi in vasis psalmi veritatem tuam, Deus; psallam tibi in cithara, sanctus Israël.
И ја Те хвалим уз псалтир, Твоју верност, Боже мој; ударам Ти у гусле, Свече Израиљев!
23 Exsultabunt labia mea cum cantavero tibi; et anima mea quam redemisti.
Радују се уста моја кад певам Теби, и душа моја, коју си избавио.
24 Sed et lingua mea tota die meditabitur justitiam tuam, cum confusi et reveriti fuerint qui quærunt mala mihi.
И језик мој сваки дан казује правду Твоју; јер су постиђени и посрамљени они који ми траже зла.
