Psalmorum 69
1 In finem, pro iis qui commutabuntur. David. Salvum me fac, Deus, quoniam intraverunt aquæ usque ad animam meam.
Помози ми, Боже, јер дође вода до душе.
2 Infixus sum in limo profundi et non est substantia. Veni in altitudinem maris, et tempestas demersit me.
Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају.
3 Laboravi clamans, raucæ factæ sunt fauces meæ; defecerunt oculi mei, dum spero in Deum meum.
Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.
4 Multiplicati sunt super capillos capitis mei qui oderunt me gratis. Confortati sunt qui persecuti sunt me inimici mei injuste; quæ non rapui, tunc exsolvebam.
Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим.
5 Deus, tu scis insipientiam meam; et delicta mea a te non sunt abscondita.
Боже! Ти знаш је ли у мени безумље, и кривице моје нису сакривене од Тебе.
6 Non erubescant in me qui exspectant te, Domine, Domine virtutum; non confundantur super me qui quærunt te, Deus Israël.
Немој да се постиде у мени који се уздају у Тебе, Господе, Господе над војскама! Немој да се посраме у мени који траже Тебе, Боже Израиљев!
7 Quoniam propter te sustinui opprobrium; operuit confusio faciem meam.
Јер Тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје.
8 Extraneus factus sum fratribus meis, et peregrinus filiis matris meæ.
Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје.
9 Quoniam zelus domus tuæ comedit me, et opprobria exprobrantium tibi ceciderunt super me.
Јер ревност за кућу Твоју једе ме и ружења оних који Тебе руже падају на ме.
10 Et operui in jejunio animam meam, et factum est in opprobrium mihi.
Плачем, постим се душом својом, и то ми се прима за зло;
11 Et posui vestimentum meum cilicium; et factus sum illis in parabolam.
Место хаљине облачим врећу, и бивам им прича.
12 Adversum me loquebantur qui sedebant in porta, et in me psallebant qui bibebant vinum.
О мени се разговарају седећи на вратима, пијући вино певају ме.
13 Ego vero orationem meam ad te, Domine; tempus beneplaciti, Deus. In multitudine misericordiæ tuæ, exaudi me in veritate salutis tuæ.
А ја се молим Теби, Господе; време је да се смилујеш, Боже; по великој милости својој услиши ме, јер је истинито спасење Твоје.
14 Eripe me de luto, ut non infigar; libera me ab iis qui oderunt me, et de profundis aquarum.
Извади ме из глиба, да не пропаднем; да се избавим од ненавидника и из дубоке воде;
15 Non me demergat tempestas aquæ, neque absorbeat me profundum, neque urgeat super me puteus os suum.
Да ме не узме вода на матицу, да ме не прождре пучина, и да не склопи јама нада мном ждрела свог.
16 Exaudi me, Domine, quoniam benigna est misericordia tua; secundum multitudinem miserationum tuarum respice in me.
Услиши ме, Господе, јер је благост Твоја милосрдна, по великој доброти својој погледај ме.
17 Et ne avertas faciem tuam a puero tuo; quoniam tribulor, velociter exaudi me.
Немој одвратити лице своје од слуге свог; јер ме је туга; похитај, услиши ме.
18 Intende animæ meæ, et libera eam; propter inimicos meos, eripe me.
Приближи се души мојој, избави је; насупрот непријатељима мојим избави ме.
19 Tu scis improperium meum, et confusionem meam, et reverentiam meam;
Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред Тобом су сви непријатељи моји.
20 in conspectu tuo sunt omnes qui tribulant me. Improperium exspectavit cor meum et miseriam: et sustinui qui simul contristaretur, et non fuit; et qui consolaretur, et non inveni.
Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.
21 Et dederunt in escam meam fel, et in siti mea potaverunt me aceto.
Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом.
22 Fiat mensa eorum coram ipsis in laqueum, et in retributiones, et in scandalum.
Трпеза њихова нека им буде мрежа и замка, то нека им буде плата.
23 Obscurentur oculi eorum, ne videant, et dorsum eorum semper incurva.
Нека им потамне очи њихове, да не виде, и њихове бедре раслаби засвагда.
24 Effunde super eos iram tuam, et furor iræ tuæ comprehendat eos.
Излиј на њих јарост своју, и пламен гнева Твог нека их обузме!
25 Fiat habitatio eorum deserta, et in tabernaculis eorum non sit qui inhabitet.
Стан њихов нека опусти, и у њиховим шаторима нека не буде никога да живи.
26 Quoniam quem tu percussisti persecuti sunt, et super dolorem vulnerum meorum addiderunt.
Јер кога си Ти поразио, они гоне, и умножавају јаде онима које си Ти ранио.
27 Appone iniquitatem super iniquitatem eorum, et non intrent in justitiam tuam.
Мећи на њих кривицу за кривицом, да не дођу до правде Твоје.
28 Deleantur de libro viventium, et cum justis non scribantur.
Нека се избришу из књиге живих, и с праведницима нек не буду записани.
29 Ego sum pauper et dolens; salus tua, Deus, suscepit me.
А ја сам ништ и болан; помоћ Твоја, Боже, нек ме заклони.
30 Laudabo nomen Dei cum cantico, et magnificabo eum in laude:
Славићу име Божије у песми, величаћу Га у хвали.
31 et placebit Deo super vitulum novellum, cornua producentem et ungulas.
То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.
32 Videant pauperes, et lætentur; quærite Deum, et vivet anima vestra:
Видеће ништи и радоваће се. Који тражите Бога, оживеће срце ваше.
33 quoniam exaudivit pauperes Dominus, et vinctos suos non despexit.
Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.
34 Laudent illum cæli et terra; mare, et omnia reptilia in eis.
Нека Га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче!
35 Quoniam Deus salvam faciet Sion, et ædificabuntur civitates Juda, et inhabitabunt ibi, et hæreditate acquirent eam.
Јер ће Бог спасти Сион, сазидаће градове Јудине; и људи ће се онде населити и наследиће га.
36 Et semen servorum ejus possidebit eam; et qui diligunt nomen ejus habitabunt in ea.
И наслеђе ће се слуга Његових утврдити у њему и који љубе име Његово наставаће на њему.
