Psalmorum 139
1 In finem, psalmus David. Domine, probasti me, et cognovisti me;
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 tu cognovisti sessionem meam et resurrectionem meam.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 Intellexisti cogitationes meas de longe; semitam meam et funiculum meum investigasti:
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 et omnes vias meas prævidisti, quia non est sermo in lingua mea.
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Ecce, Domine, tu cognovisti omnia, novissima et antiqua. Tu formasti me, et posuisti super me manum tuam.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 Mirabilis facta est scientia tua ex me; confortata est, et non potero ad eam.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Quo ibo a spiritu tuo? et quo a facie tua fugiam?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 Si sumpsero pennas meas diluculo, et habitavero in extremis maris,
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 etenim illuc manus tua deducet me, et tenebit me dextera tua.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 Et dixi: Forsitan tenebræ conculcabunt me; et nox illuminatio mea in deliciis meis.
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 Quia tenebræ non obscurabuntur a te, et nox sicut dies illuminabitur: sicut tenebræ ejus, ita et lumen ejus.
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 Quia tu possedisti renes meos; suscepisti me de utero matris meæ.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 Confitebor tibi, quia terribiliter magnificatus es; mirabilia opera tua, et anima mea cognoscit nimis.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 Non est occultatum os meum a te, quod fecisti in occulto; et substantia mea in inferioribus terræ.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 Imperfectum meum viderunt oculi tui, et in libro tuo omnes scribentur. Dies formabuntur, et nemo in eis.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 Mihi autem nimis honorificati sunt amici tui, Deus; nimis confortatus est principatus eorum.
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 Dinumerabo eos, et super arenam multiplicabuntur. Exsurrexi, et adhuc sum tecum.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 Si occideris, Deus, peccatores, viri sanguinum, declinate a me:
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 quia dicitis in cogitatione: Accipient in vanitate civitates tuas.
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Nonne qui oderunt te, Domine, oderam, et super inimicos tuos tabescebam?
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 Perfecto odio oderam illos, et inimici facti sunt mihi.
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Proba me, Deus, et scito cor meum; interroga me, et cognosce semitas meas.
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 Et vide si via iniquitatis in me est, et deduc me in via æterna.
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
