< Psalmorum 104 >

1 Ipsi David. Benedic, anima mea, Domino: Domine Deus meus, magnificatus es vehementer. Confessionem et decorem induisti,
Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту.
2 amictus lumine sicut vestimento. Extendens cælum sicut pellem,
Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор;
3 qui tegis aquis superiora ejus: qui ponis nubem ascensum tuum; qui ambulas super pennas ventorum:
Водом си покрио дворове своје, облаке начинио си да су Ти кола, идеш на крилима ветреним.
4 qui facis angelos tuos spiritus, et ministros tuos ignem urentem.
Чиниш ветрове да су Ти анђели, пламен огњени да су Ти слуге.
5 Qui fundasti terram super stabilitatem suam: non inclinabitur in sæculum sæculi.
Утврдио си земљу на темељима њеним, да се не помести на век века.
6 Abyssus sicut vestimentum amictus ejus; super montes stabunt aquæ.
Безданом као хаљином оденуо си је; на горама стоје воде.
7 Ab increpatione tua fugient; a voce tonitrui tui formidabunt.
Од претње Твоје беже, од громовног гласа Твог теку.
8 Ascendunt montes, et descendunt campi, in locum quem fundasti eis.
Излазе на горе и силазе у долине, на место које си им утврдио.
9 Terminum posuisti quem non transgredientur, neque convertentur operire terram.
Поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.
10 Qui emittis fontes in convallibus; inter medium montium pertransibunt aquæ.
Извео си изворе по долинама, између гора теку воде.
11 Potabunt omnes bestiæ agri; expectabunt onagri in siti sua.
Напајају све звери пољске; дивљи магарци гасе жеђ своју.
12 Super ea volucres cæli habitabunt; de medio petrarum dabunt voces.
На њима птице небеске живе; кроз гране разлеже се глас њихов.
13 Rigans montes de superioribus suis; de fructu operum tuorum satiabitur terra:
Напајаш горе с висина својих, плодовима дела Твојих сити се земља.
14 producens fœnum jumentis, et herbam servituti hominum, ut educas panem de terra,
Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човеку, да би извадио хлеб из земље.
15 et vinum lætificet cor hominis: ut exhilaret faciem in oleo, et panis cor hominis confirmet.
И вино весели срце човеку, и лице се светли од уља, и хлеб срце човеку крепи.
16 Saturabuntur ligna campi, et cedri Libani quas plantavit:
Сите се дрвета Божија, кедри ливански, које си посадио.
17 illic passeres nidificabunt: herodii domus dux est eorum.
На њима птице вију гнезда; станак је родин на јелама.
18 Montes excelsi cervis; petra refugium herinaciis.
Горе високе дивокозама, камен је уточиште зечевима.
19 Fecit lunam in tempora; sol cognovit occasum suum.
Створио си месец да показује времена, сунце познаје запад свој.
20 Posuisti tenebras, et facta est nox; in ipsa pertransibunt omnes bestiæ silvæ:
Стереш таму, и бива ноћ, по којој излази све зверје шумско;
21 catuli leonum rugientes ut rapiant, et quærant a Deo escam sibi.
Лавови ричу за пленом, и траже од Бога хране себи.
22 Ortus est sol, et congregati sunt, et in cubilibus suis collocabuntur.
Сунце гране, и они се сакривају и лежу у ложе своје.
23 Exibit homo ad opus suum, et ad operationem suam usque ad vesperum.
Излази човек на посао свој, и на рад свој до вечера.
24 Quam magnificata sunt opera tua, Domine! omnia in sapientia fecisti; impleta est terra possessione tua.
Како је много дела Твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твог.
25 Hoc mare magnum et spatiosum manibus; illic reptilia quorum non est numerus: animalia pusilla cum magnis.
Гле, море велико и широко, ту гмижу без броја, животиња мала и велика;
26 Illic naves pertransibunt; draco iste quem formasti ad illudendum ei.
Ту лађе плове, крокодил, ког си створио да се игра по њему.
27 Omnia a te expectant ut des illis escam in tempore.
Све Тебе чека, да им дајеш пићу на време.
28 Dante te illis, colligent; aperiente te manum tuam, omnia implebuntur bonitate.
Дајеш им, примају; отвориш руку своју, сите се добра.
29 Avertente autem te faciem, turbabuntur; auferes spiritum eorum, et deficient, et in pulverem suum revertentur.
Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух, гину, и у прах свој враћају се.
30 Emittes spiritum tuum, et creabuntur, et renovabis faciem terræ.
Пошаљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи.
31 Sit gloria Domini in sæculum; lætabitur Dominus in operibus suis.
Слава Господу увек; нек се весели Господ за дела своја!
32 Qui respicit terram, et facit eam tremere; qui tangit montes, et fumigant.
Он погледа на земљу, и она се тресе; дотакне се гора, и диме се.
33 Cantabo Domino in vita mea; psallam Deo meo quamdiu sum.
Певаћу Господу за живота свог; хвалићу Бога свог док сам год.
34 Jucundum sit ei eloquium meum; ego vero delectabor in Domino.
Нека Му буде мила беседа моја! Веселићу се о Господу.
35 Deficiant peccatores a terra, et iniqui, ita ut non sint. Benedic, anima mea, Domino.
Нека нестане грешника са земље, и безбожника нека не буде више! Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!

< Psalmorum 104 >