Job 14
1 Homo natus de muliere, brevi vivens tempore, repletur multis miseriis.
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 Qui quasi flos egreditur et conteritur, et fugit velut umbra, et numquam in eodem statu permanet.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 Et dignum ducis super hujuscemodi aperire oculos tuos, et adducere eum tecum in judicium?
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Quis potest facere mundum de immundo conceptum semine? nonne tu qui solus es?
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 Breves dies hominis sunt: numerus mensium ejus apud te est: constituisti terminos ejus, qui præteriri non poterunt.
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 Recede paululum ab eo, ut quiescat, donec optata veniat, sicut mercenarii, dies ejus.
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 Lignum habet spem: si præcisum fuerit, rursum virescit, et rami ejus pullulant.
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 Si senuerit in terra radix ejus, et in pulvere emortuus fuerit truncus illius,
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 ad odorem aquæ germinabit, et faciet comam, quasi cum primum plantatum est.
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 Homo vero cum mortuus fuerit, et nudatus, atque consumptus, ubi, quæso, est?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 Quomodo si recedant aquæ de mari, et fluvius vacuefactus arescat:
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 sic homo, cum dormierit, non resurget: donec atteratur cælum, non evigilabit, nec consurget de somno suo.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 Quis mihi hoc tribuat, ut in inferno protegas me, et abscondas me donec pertranseat furor tuus, et constituas mihi tempus in quo recorderis mei? (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 Putasne mortuus homo rursum vivat? cunctis diebus quibus nunc milito, expecto donec veniat immutatio mea.
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 Vocabis me, et ego respondebo tibi: operi manuum tuarum porriges dexteram.
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 Tu quidem gressus meos dinumerasti: sed parce peccatis meis.
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 Signasti quasi in sacculo delicta mea, sed curasti iniquitatem meam.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 Mons cadens defluit, et saxum transfertur de loco suo:
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 lapides excavant aquæ, et alluvione paulatim terra consumitur: et hominem ergo similiter perdes.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 Roborasti eum paululum, ut in perpetuum transiret: immutabis faciem ejus, et emittes eum.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 Sive nobiles fuerint filii ejus, sive ignobiles, non intelliget.
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 Attamen caro ejus, dum vivet, dolebit, et anima illius super semetipso lugebit.
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
