Actuum Apostolorum 25
1 Festus ergo cum venisset in provinciam, post triduum ascendit Jerosolymam a Cæsarea.
А Фист онда примивши власт после три дана изиђе из Ћесарије у Јерусалим.
2 Adieruntque eum principes sacerdotum et primi Judæorum adversus Paulum: et rogabant eum,
Онда главари свештенички и старешине јеврејске тужише му се на Павла, и мољаху га,
3 postulantes gratiam adversus eum, ut juberet perduci eum in Jerusalem, insidias tendentes ut interficerent eum in via.
Иштући милости против њега, да га пошаље у Јерусалим; и наређиваху заседу да га убију на путу.
4 Festus autem respondit servari Paulum in Cæsarea: se autem maturius profecturum.
А Фист одговори да се Павле чува у Ћесарији, а и он ће сам скоро онамо да иде:
5 Qui ergo in vobis, ait, potentes sunt, descendentes simul, si quod est in viro crimen, accusent eum.
Који дакле могу од вас, рече, нека иду са мном, и ако има каква кривица на том човеку нека га туже.
6 Demoratus autem inter eos dies non amplius quam octo aut decem, descendit Cæsaream, et altera die sedit pro tribunali, et jussit Paulum adduci.
А пошто би у њих не више од десет дана, сиђе у Ћесарију, и сутрадан седавши на судијску столицу заповеди да доведу Павла.
7 Qui cum perductus esset, circumsteterunt eum, qui ab Jerosolyma descenderant Judæi, multas et graves causas objicientes, quas non poterant probare:
А кад га доведоше, стадоше унаоколо Јевреји који беху дошли из Јерусалима, и многе тешке кривице изношаху на Павла, којих не могаху посведочити,
8 Paulo rationem reddente: Quoniam neque in legem Judæorum, neque in templum, neque in Cæsarem quidquam peccavi.
Кад се он одговараше: Нити закону јеврејском, ни цркви, ни ћесару шта сагреших.
9 Festus autem volens gratiam præstare Judæis, respondens Paulo, dixit: Vis Jerosolymam ascendere, et ibi de his judicari apud me?
Али Фист, хотећи Јеврејима учинити на вољу, одговори Павлу и рече: Хоћеш да идеш горе у Јерусалим и онде да ти судим за то?
10 Dixit autem Paulus: Ad tribunal Cæsaris sto: ibi me oportet judicari: Judæis non nocui, sicut tu melius nosti.
А Павле рече: Ја стојим на суду ћесаревом, овде треба да ми се суди: Јеврејима ништа нисам скривио, као што и ти најбоље знаш.
11 Si enim nocui, aut dignum morte aliquid feci, non recuso mori: si vero nihil est eorum quæ hi accusant me, nemo potest me illis donare. Cæsarem appello.
Ако ли сам скривио, или учинио шта што заслужује смрт, не марим умрети; ако ли пак ништа нема на мени шта ови на мене потворају, нико ме не може њима предати. Ћесару идем.
12 Tunc Festus cum concilio locutus, respondit: Cæsarem appellasti? ad Cæsarem ibis.
Тада Фист, поговоривши са саветницима, одговори: Ћесару рече да хоћеш: ћесару ћеш поћи.
13 Et cum dies aliquot transacti essent, Agrippa rex et Bernice descenderunt Cæsaream ad salutandum Festum.
А пошто прође неколико дана, Агрипа цар и Верникија сиђоше у Ћесарију да походе Фиста.
14 Et cum dies plures ibi demorarentur, Festus regi indicavit de Paulo, dicens: Vir quidam est derelictus a Felice vinctus,
И будући да онде много дана осташе, каза Фист цару за Павла говорећи: Човека једног оставио је Филикс у тамници,
15 de quo cum essem Jerosolymis, adierunt me principes sacerdotum et seniores Judæorum, postulantes adversus illum damnationem.
За ког, кад ја бијах у Јерусалиму, изиђоше преда ме главари свештенички и старешине јеврејске молећи да га осудим.
16 Ad quos respondi: Quia non est Romanis consuetudo damnare aliquem hominem priusquam is qui accusatur præsentes habeat accusatores, locumque defendendi accipiat ad abluenda crimina.
Ја им одговорих да није обичај у Римљана да се пре поклони какав човек на смрт док се оптужени не суочи с онима који га туже, и не прими место да одговара за своју кривицу.
17 Cum ergo huc convenissent sine ulla dilatione, sequenti die sedens pro tribunali, jussi adduci virum.
А кад се они овде састаше, никаквог одлагања не учиних, и сутрадан седавши на судијску столицу заповедих да доведу човека.
18 De quo, cum stetissent accusatores, nullam causam deferebant, de quibus ego suspicabar malum.
А око њега ставши супарници ни једне кривице које ја мишљах не изнесоше.
19 Quæstiones vero quasdam de sua superstitione habebant adversus eum, et de quodam Jesu defuncto, quem affirmabat Paulus vivere.
Него имаху против њега некаква питања о свом сујеверју, и о некаквом Исусу, који је умро па Павле говораше да је жив.
20 Hæsitans autem ego de hujusmodi quæstione, dicebam si vellet ire Jerosolymam, et ibi judicari de istis.
А ја не знајући у овом послу шта ћу чинити, рекох би ли хтео ићи у Јерусалим и онамо да му се суди за ово.
21 Paulo autem appellante ut servaretur ad Augusti cognitionem, jussi servari eum, donec mittam eum ad Cæsarem.
А кад Павле рече да га чувамо до суда Августовог, заповедих да га чувају докле га пошаљем к ћесару.
22 Agrippa autem dixit ad Festum: Volebam et ipse hominem audire. Cras, inquit, audies eum.
А Агрипа рече Фисту: и ја бих рад чути тог човека. А он рече: Сутра ћеш га чути.
23 Altera autem die cum venisset Agrippa et Bernice cum multa ambitione, et introissent in auditorium cum tribunis et viris principalibus civitatis, jubente Festo, adductus est Paulus.
Сутрадан пак, кад Агрипа и Верникија дођоше с великим поносом, и уђоше у судницу с војводама и са старешинама оног града, и кад заповеди Фист, доведоше Павла.
24 Et dicit Festus: Agrippa rex, et omnes qui simul adestis nobiscum viri, videtis hunc de quo omnis multitudo Judæorum interpellavit me Jerosolymis, petentes et acclamantes non oportere eum vivere amplius.
И рече Фист: Агрипа царе! И сви који сте с нама! Видите овог за ког ми све мноштво Јевреја досађиваше и у Јерусалиму и овде, вичући да не ваља да он више живи.
25 Ego vere comperi nihil dignum morte eum admisisse. Ipso autem hoc appellante ad Augustum, judicavi mittere.
А ја дознавши да он ништа није учинио што заслужује смрт, а и он сам рече да ће да иде к светлом ћесару, намислих да га пошаљем,
26 De quo quid certum scribam domino, non habeo. Propter quod produxi eum ad vos, et maxime ad te, rex Agrippa, ut interrogatione facta habeam quid scribam.
За ког немам шта управо писати господару. Зато га и доведох пред вас, а особито преда те, Агрипа царе, да бих, пошто буде испитивање, имао шта писати.
27 Sine ratione enim mihi videtur mittere vinctum, et causas ejus non significare.
Јер ми се чини лудо сужња послати, а кривице његове не јавити.
