Isaiæ 63
1 Quis est iste, qui venit de Edom, tinctis vestibus de Bosra? Iste Formosus in stola sua, gradiens in multitudine fortitudinis suæ. Ego, qui loquor iustitiam, et Propugnator sum ad salvandum.
Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама? Красно одевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вредан сам спасти.
2 Quare ergo rubrum est indumentum tuum, et vestimenta tua sicut calcantium in torculari?
Зашто Ти је црвено одело и хаљине Ти као у оног који гази у каци?
3 Torcular calcavi solus, et de Gentibus non est vir mecum: calcavi eos in furore meo, et conculcavi eos in ira mea: et aspersus est sanguis eorum super vestimenta mea, et omnia indumenta mea inquinavi.
Газих сам у каци, и нико између народа не беше са мном; али их изгазих у гневу свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одело своје.
4 Dies enim ultionis in corde meo: annus redemptionis meæ venit.
Јер је дан од освете у срцу мом, и дође година да се моји искупе.
5 Circumspexi, et non erat auxiliator: quæsivi et non fuit qui adiuvaret: et salvavit mihi brachium meum, et indignatio mea ipsa auxiliata est mihi.
Погледах, а никога не беше да помогне, и зачудих се што никога не беше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подупре ме.
6 Et conculcavi populos in furore meo, et inebriavi eos in indignatione mea, et detraxi in terram virtutem eorum.
И изгазих народе у гневу свом, и опојих их јарошћу својом, и пролих на земљу крв њихову.
7 Miserationum Domini recordabor, laudem Domini super omnibus, quæ reddidit nobis Dominus, et super multitudinem bonorum domui Israel, quæ largitus est eis secundum indulgentiam suam, et secundum multitudinem misericordiarum suarum.
Помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио дому Израиљевом по милости својој и по великој доброти својој.
8 Et dixit: Verumtamen populus meus est, filii non negantes: et factus est eis Salvator.
Јер рече: Доиста су мој народ, синови, који неће изневерити. И би им Спаситељ.
9 In omni tribulatione eorum non est tribulatus, et Angelus faciei eius salvavit eos: in dilectione sua, et in indulgentia sua ipse redemit eos, et portavit eos, et elevavit eos cunctis diebus sæculi.
У свакој тузи њиховој Он беше тужан, и анђео, који је пред Њим, спасе их. Љубави своје ради и милости своје ради Он их избави, и подиже их и носи их све време.
10 Ipsi autem ad iracundiam provocaverunt, et afflixerunt Spiritum Sancti eius: et conversus est eis in inimicum, et ipse debellavit eos.
Али се одметаше и жалостише Свети Дух Његов; зато им поста непријатељ, и ратова на њих.
11 Et recordatus est dierum sæculi Moysi, et populi sui: Ubi est qui eduxit eos de mari cum pastoribus gregis sui? Ubi est qui posuit in medio eius Spiritum Sancti sui?
Али се опомену старих времена, Мојсија, народа свог: где је Онај који их изведе из мора с пастиром стада свог? Где је Онај што метну усред њих Свети Дух свој?
12 Qui eduxit ad dexteram Moysen brachio maiestatis suæ, qui scidit aquas ante eos, ut faceret sibi nomen sempiternum:
Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? Који раздвоји воду пред њима, да стече себи вечно име?
13 Qui eduxit eos per abyssos, quasi equum in deserto non impingentem:
Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?
14 Quasi animal in campo descendens, Spiritus Domini ductor eius fuit: sic adduxisti populum tuum ut faceres tibi nomen gloriæ.
Дух Господњи води их тихо, као кад стока силази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.
15 Attende de cælo, et vide de habitaculo sancto tuo, et gloriæ tuæ: ubi est zelus tuus, et fortitudo tua, multitudo viscerum tuorum, et miserationum tuarum? Super me continuerunt se.
Погледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, где је ревност Твоја и сила Твоја, мноштво милосрђа Твог и милости Твоје? Еда ли ће се мени устегнути?
16 Tu enim Pater noster, et Abraham nescivit nos, et Israel ignoravit nos: tu Domine Pater noster, Redemptor noster, a sæculo nomen tuum.
Ти си заиста Отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; Ти си, Господе, Отац наш, име Ти је, откако је века, Избавитељ наш.
17 Quare errare nos fecisti Domine de viis tuis? Indurasti cor nostrum ne timeremus te? Convertere propter servos tuos, tribus hereditatis tuæ.
Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путева Твојих? Да нам отврдне срце да Те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена наследства свог.
18 Quasi nihilum possederunt populum sanctum tuum: hostes nostri conculcaverunt sanctificationem tuam.
Замало наследи народ светости Твоје; непријатељи наши погазише светињу Твоју.
19 Facti sumus quasi in principio, cum non dominareris nostri, neque invocaretur nomen tuum super nos.
Постасмо као они којима ниси никада владао нити је призивано име Твоје над њима.
