Psalmorum 88
1 Canticum Psalmi, filiis Core, in finem, pro Maheleth ad respondendum. Intellectus Eman Ezrahitæ. [Domine, Deus salutis meæ, in die clamavi et nocte coram te.
Господе Боже, Спаситељу мој, дању вичем и ноћу пред Тобом.
2 Intret in conspectu tuo oratio mea, inclina aurem tuam ad precem meam.
Нек изађе преда Те молитва моја, пригни ухо своје к јауку мом;
Јер је душа моја пуна јада, и живот се мој примаче паклу. (Sheol h7585)
4 Æstimatus sum cum descendentibus in lacum, factus sum sicut homo sine adjutorio,
Изједначих се с онима који у гроб одлазе, постадох као човек без силе,
5 inter mortuos liber; sicut vulnerati dormientes in sepulchris, quorum non es memor amplius, et ipsi de manu tua repulsi sunt.
Као међу мртве бачен, као убијени, који леже у гробу, којих се више не сећаш, и који су од руке Твоје далеко.
6 Posuerunt me in lacu inferiori, in tenebrosis, et in umbra mortis.
Метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану.
7 Super me confirmatus est furor tuus, et omnes fluctus tuos induxisti super me.
Отежа ми гнев Твој, и свима валима својим удараш ме.
8 Longe fecisti notos meos a me; posuerunt me abominationem sibi. Traditus sum, et non egrediebar;
Удаљио си од мене познанике моје, њима си ме омразио; затворен сам, и не могу изаћи.
9 oculi mei languerunt præ inopia. Clamavi ad te, Domine, tota die; expandi ad te manus meas.
Око моје усахну од јада, вичем Те, Господе, сав дан, пружам к Теби руке своје.
10 Numquid mortuis facies mirabilia? aut medici suscitabunt, et confitebuntur tibi?
Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити?
11 Numquid narrabit aliquis in sepulchro misericordiam tuam, et veritatem tuam in perditione?
Еда ли ће се у гробу приповедати милост Твоја, и истина Твоја у труљењу?
12 Numquid cognoscentur in tenebris mirabilia tua? et justitia tua in terra oblivionis?
Еда ли ће у тами познати чудеса Твоја, и правду Твоју где се све заборавља?
13 Et ego ad te, Domine, clamavi, et mane oratio mea præveniet te.
Али ја, Господе, к Теби вичем, и јутром молитва моја срета Те.
14 Ut quid, Domine, repellis orationem meam; avertis faciem tuam a me?
Зашто, Господе, одбацујеш душу моју, и одвраћаш лице своје од мене?
15 Pauper sum ego, et in laboribus a juventute mea; exaltatus autem, humiliatus sum et conturbatus.
Мучим се и издишем од удараца, подносим страхоте Твоје, без надања сам.
16 In me transierunt iræ tuæ, et terrores tui conturbaverunt me:
Гнев Твој стиже ме, страхоте Твоје раздиру ме.
17 circumdederunt me sicut aqua tota die; circumdederunt me simul.
Оптечу ме сваки дан као вода, стежу ме одсвуда.
18 Elongasti a me amicum et proximum, et notos meos a miseria.]
Удаљио си од мене друга и пријатеља; познаници моји сакрили су се у мрак.
