Psalmorum 40
1 In finem. Psalmus ipsi David. [Exspectans exspectavi Dominum, et intendit mihi.
Дуго чеках Господа, и саже се к мени, и чу вику моју.
2 Et exaudivit preces meas, et eduxit me de lacu miseriæ et de luto fæcis. Et statuit super petram pedes meos, et direxit gressus meos.
Извади ме из јаме, која бучи, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје.
3 Et immisit in os meum canticum novum, carmen Deo nostro. Videbunt multi, et timebunt, et sperabunt in Domino.
И метну у уста моја песму нову, хвалу Богу нашем. Виде многи, и почињу се бојати Господа, и уздати се у Њега.
4 Beatus vir cujus est nomen Domini spes ejus, et non respexit in vanitates et insanias falsas.
Благо ономе који на Господа ставља надање своје, и не обраћа се охолима и оним који теже на лаж.
5 Multa fecisti tu, Domine Deus meus, mirabilia tua; et cogitationibus tuis non est qui similis sit tibi. Annuntiavi et locutus sum: multiplicati sunt super numerum.
Многа су чудеса Твоја, која си учинио Господе, Боже мој, и многе су мисли Твоје с нама. Нема Ти равна. Хтео бих јављати и казивати, али им броја нема.
6 Sacrificium et oblationem noluisti; aures autem perfecisti mihi. Holocaustum et pro peccato non postulasti;
Жртве и дарове нећеш; Ти си ми уши отворио; жртву паљеницу и која се за грех приноси не тражиш.
7 tunc dixi: Ecce venio. In capite libri scriptum est de me,
И по томе рекох: Ево идем, као што је у књизи писано за мене;
8 ut facerem voluntatem tuam. Deus meus, volui, et legem tuam in medio cordis mei.
Хоћу чинити вољу Твоју, Боже мој, и закон је Твој мени у срцу.
9 Annuntiavi justitiam tuam in ecclesia magna; ecce labia mea non prohibebo: Domine, tu scisti.
Казујем правду на сабору великом; ево, уста својих не устављам; Господе, Ти знаш.
10 Justitiam tuam non abscondi in corde meo; veritatem tuam et salutare tuum dixi; non abscondi misericordiam tuam et veritatem tuam a concilio multo.
Правде Твоје не сакривам у срцу свом, казујем верност Твоју и спасење Твоје; и не тајим милости Твоје и истине Твоје од сабора великог.
11 Tu autem, Domine, ne longe facias miserationes tuas a me; misericordia tua et veritas tua semper susceperunt me.
Господе, немој затворити срца свог од мене; милост Твоја и истина Твоја једнако нека ме чувају.
12 Quoniam circumdederunt me mala quorum non est numerus; comprehenderunt me iniquitates meæ, et non potui ut viderem. Multiplicatæ sunt super capillos capitis mei, et cor meum dereliquit me.
Јер ме опколише зла небројена; стигоше ме неправде моје, да не могу гледати; има их више него косе на глави мојој, срце ме моје остави.
13 Complaceat tibi, Domine, ut eruas me; Domine, ad adjuvandum me respice.
Господе, вољан буди избавити ме, Господе, похитај ми у помоћ.
14 Confundantur et revereantur simul, qui quærunt animam meam ut auferant eam; convertantur retrorsum et revereantur, qui volunt mihi mala.
Нек се постиде и посраме сви који траже погибао души мојој! Нек се врате натраг и постиде који ми желе зло.
15 Ferant confestim confusionem suam, qui dicunt mihi: Euge, euge!
Нек се поврате у сметњи својој који ми говоре: Ха! Ха!
16 Exsultent et lætentur super te omnes quærentes te; et dicant semper: Magnificetur Dominus, qui diligunt salutare tuum.
Нека се теше и веселе Тобом сви који траже Тебе Господе, и који љубе спасење Твоје, нека једнако говоре: Велик Господ!
17 Ego autem mendicus sum et pauper; Dominus sollicitus est mei. Adjutor meus et protector meus tu es; Deus meus, ne tardaveris.]
Ја сам несрећан и ништ, нека се Господ постара за ме! Ти си помоћ моја и Избавитељ мој, Боже мој, не часи.
