Psalmorum 39
1 In finem, ipsi Idithun. Canticum David. [Dixi: Custodiam vias meas: ut non delinquam in lingua mea. Posui ori meo custodiam, cum consisteret peccator adversum me.
Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
2 Obmutui, et humiliatus sum, et silui a bonis; et dolor meus renovatus est.
Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
3 Concaluit cor meum intra me; et in meditatione mea exardescet ignis.
Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
4 Locutus sum in lingua mea: Notum fac mihi, Domine, finem meum, et numerum dierum meorum quis est, ut sciam quid desit mihi.
Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
5 Ecce mensurabiles posuisti dies meos, et substantia mea tamquam nihilum ante te. Verumtamen universa vanitas, omnis homo vivens.
Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
6 Verumtamen in imagine pertransit homo; sed et frustra conturbatur: thesaurizat, et ignorat cui congregabit ea.
Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
7 Et nunc quæ est exspectatio mea: nonne Dominus? et substantia mea apud te est.
Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
8 Ab omnibus iniquitatibus meis erue me: opprobrium insipienti dedisti me.
Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
9 Obmutui, et non aperui os meum, quoniam tu fecisti;
Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
10 amove a me plagas tuas.
Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
11 A fortitudine manus tuæ ego defeci in increpationibus: propter iniquitatem corripuisti hominem. Et tabescere fecisti sicut araneam animam ejus: verumtamen vane conturbatur omnis homo.
Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
12 Exaudi orationem meam, Domine, et deprecationem meam; auribus percipe lacrimas meas. Ne sileas, quoniam advena ego sum apud te, et peregrinus sicut omnes patres mei.
Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
13 Remitte mihi, ut refrigerer priusquam abeam et amplius non ero.]
Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
