Psalmorum 38
1 Psalmus David, in rememorationem de sabbato. [Domine, ne in furore tuo arguas me, neque in ira tua corripias me:
Господе! Немој ме карати у гневу свом, нити ме наказити у јарости својој.
2 quoniam sagittæ tuæ infixæ sunt mihi, et confirmasti super me manum tuam.
Јер стреле Твоје устрелише ме, и рука ме Твоја тишти.
3 Non est sanitas in carne mea, a facie iræ tuæ; non est pax ossibus meis, a facie peccatorum meorum:
Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.
4 quoniam iniquitates meæ supergressæ sunt caput meum, et sicut onus grave gravatæ sunt super me.
Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми.
5 Putruerunt et corruptæ sunt cicatrices meæ, a facie insipientiæ meæ.
Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мог.
6 Miser factus sum et curvatus sum usque in finem; tota die contristatus ingrediebar.
Згрчио сам се и погурио веома, сав дан идем сетан;
7 Quoniam lumbi mei impleti sunt illusionibus, et non est sanitas in carne mea.
Јер сам изнутра пун огња, и нема здравог места на телу мом.
8 Afflictus sum, et humiliatus sum nimis; rugiebam a gemitu cordis mei.
Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца свог.
9 Domine, ante te omne desiderium meum, et gemitus meus a te non est absconditus.
Господе! Пред Тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од Тебе сакривено.
10 Cor meum conturbatum est; dereliquit me virtus mea, et lumen oculorum meorum, et ipsum non est mecum.
Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.
11 Amici mei et proximi mei adversum me appropinquaverunt, et steterunt; et qui juxta me erant, de longe steterunt: et vim faciebant qui quærebant animam meam.
Другови моји и пријатељи моји видећи ране моје одступише, далеко стоје ближњи моји.
12 Et qui inquirebant mala mihi, locuti sunt vanitates, et dolos tota die meditabantur.
Који траже душу моју намештају замку, и који су ми злу ради, говоре о погибли и по сав дан мисле о превари.
13 Ego autem, tamquam surdus, non audiebam; et sicut mutus non aperiens os suum.
А ја као глув не чујем и као нем који не отвара уста своја.
14 Et factus sum sicut homo non audiens, et non habens in ore suo redargutiones.
Ја сам као човек који не чује или нема у устима својим правдања.
15 Quoniam in te, Domine, speravi; tu exaudies me, Domine Deus meus.
Јер Тебе, Господе, чекам, Ти одговарај за мене, Господе, Боже мој!
16 Quia dixi: Nequando supergaudeant mihi inimici mei; et dum commoventur pedes mei, super me magna locuti sunt.
Јер рекох: Да ми се не свете, и да се не размећу нада мном, кад се спотакне нога моја.
17 Quoniam ego in flagella paratus sum, et dolor meus in conspectu meo semper.
Јер сам готов пасти, и туга је моја свагда са мном.
18 Quoniam iniquitatem meam annuntiabo, et cogitabo pro peccato meo.
Признајем кривицу своју, и тужим ради греха свог.
19 Inimici autem mei vivunt, et confirmati sunt super me: et multiplicati sunt qui oderunt me inique.
Непријатељи моји живе, јаки су, и сила их има што ме ненавиде на правди.
20 Qui retribuunt mala pro bonis detrahebant mihi, quoniam sequebar bonitatem.
Који ми враћају зло за добро, непријатељи су ми зато што сам пристао за добрим.
21 Ne derelinquas me, Domine Deus meus; ne discesseris a me.
Немој ме оставити, Господе, Боже мој! Немој се удаљити од мене.
22 Intende in adjutorium meum, Domine Deus salutis meæ.]
Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!
