Énekek Éneke 2
1 Én Sáronnak rózsája vagyok, és a völgyek lilioma.
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 Mint a liliom a tövisek közt, olyan az én mátkám a leányok közt.
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 Mint az almafa az erdőnek fái közt, olyan az én szerelmesem az ifjak közt. Az ő árnyékában felette igen kivánok ülni; és az ő gyümölcse gyönyörűséges az én ínyemnek.
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 Bevisz engem a borozó házba, és zászló felettem a szerelme.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Erősítsetek engem szőlővel, üdítsetek fel engem almákkal; mert betege vagyok a szerelemnek.
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 Az ő bal keze az én fejem alatt van, és jobb kezével megölel engem.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 Kényszerítlek titeket, Jeruzsálemnek leányai, a vadkecskékre és a mezőnek szarvasira: fel ne költsétek és fel ne serkentsétek a szerelmet addig, a míg akarja.
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 Az én szerelmesemnek szavát hallom, ímé, ő jő, ugrálva a hegyeken, szökellve a halmokon!
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 Hasonlatos az én szerelmesem az őzhöz, vagy a szarvasoknak fiához. Ímé, ott áll a mi falunkon túl, néz az ablakon keresztül, tekintget a rostélyokon keresztül,
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 Szóla az én szerelmesem nékem, és monda: kelj fel én mátkám, én szépem, és jöszte.
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 Mert ímé a tél elmult, az eső elmult, elment.
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 Virágok láttatnak a földön, az éneklésnek ideje eljött, és a gerliczének szava hallatik a mi földünkön.
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 A fügefa érleli első gyümölcsét, és a szőlők virágzásban vannak, jóillatot adnak; kelj fel én mátkám, én szépem, és jőjj hozzám!
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 Én galambom, a kősziklának hasadékiban, a magas kőszálnak rejtekében, mutasd meg nékem a te orczádat, hadd halljam a te szódat; mert a te szód gyönyörűséges, és a te tekinteted ékes!
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 Fogjátok meg nékünk a rókákat, a rókafiakat, a kik a szőlőket elpusztítják; mert a mi szőlőink virágban vannak.
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 Az én szerelmesem enyém, és én az övé, a ki a liliomok közt legeltet.
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 Míglen meghűsül a nap és az árnyékok elmúlnak: térj meg és légy hasonló, én szerelmesem, az őzhöz, vagy a szarvasoknak fiához a Béther hegyein.
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
